Seckanje luka bez suza

Uvaženi naučnik i vaspitač Dušan Teodorović, s niskom visokih zvanja od kojih je jedva nekoliko naveo, naciljao je najsudbonosniju „desetku” budućnosti Srbije. Nicanje doktora nauka i posle kiše i posle suše. Pojava na koju ne deluju ni klimatske promene, ni vremenske (ne)prilike.

Ako biste na ulici zaustavili prolaznika, bez imalo premišljanja izgovoriće da je (na)čuo da naša zemlja – jureći i žureći u okrilje Evropske unije – mora da iškoluje što više visokoobrazovanih i doktora nauka. Budite uvereni da nije nimalo pogrešio.

Odmah ćete se, međutim, zapitati: kako je običan građanin toliko upućen u najnovija naučna i obrazovna zbivanja.

Ma kakvi! Tu i tamo upamti rečenicu-dve s malih ekrana ili poneki naslov iz novina, dalje ni makac. Osim obaveštenih i umešanih, a takvih je veoma malo.

Ispostavlja se: što više visokoškolskih diploma i doktorskih titula, to bolje. Da li je, baš, tako?

Nije. Ugledni pisac dvodelnog britkog eseja na stranicama „Politike” nije, dakle, omašio. Iako uopšteno i bez ijednog imena, verodostojno je dočarao stanje u domaćem visokom obrazovanju i istraživanju, ukrasivši svoje pisanje dosetkama i poraznim opomenama.

A pouke i poduke u drugom nastavku? Svaka čast! Ko god je imao imalo uvida u naučnička napredovanja proteklih tridesetak godina ne bi ništa pridodao ili oduzeo.

Između redaka uočava se da zna i za najnoviji ovdašnji izum – protivzakonito raspisivanje konkursa za nastavne predmete na fakultetima po sopstvenom nahođenju. Seckanje luka na još sitnije deliće, bez ijedne suze. Ne bira se ni oružje, ni oruđe da se svoj miljenik ili štićenik zaposli, makar prilično zaostajao za suparnicima.

Koliko je takvih već ubačeno u „doktorska mrestilišta”?

Ali ostaje zagonetka zašto se rečeni dopisni član SANU, časnik Evropske akademije nauka i umetnosti, profesor Beogradskog univerziteta i profesor emeritus poznatog Virdžinijskog politehničkog instituta (od 151. do 200. mesta na Šangajskoj listi) nije ranije oglasio?

Da li je Beogradski univerzitet, čiji je prorektor doskora bio, ikada proučio i razmotrio ovu „doktoromaniju”? Kada je Srpska akademija nauka i umetnosti to imala na dnevnom redu?

Koliko je dozvola izdala Komisija za akreditaciju fakulteta u kojoj je on sedeo četiri godine? Koje je državne i privatne univerzitete najpre imao na umu?

Pitanja bismo mogli ređati do mile volje, kao u narodnim brzalicama.

Pogrešiće prof. dr Dušan Teodorović ako pomisli da je na propitivanju. Naprotiv, potpisnik ga ohrabruje da – u saglasju s naučničkim i vlastitim „vjeruju” – još ponešto dopiše iz bogatog iskustva. Zašto?

Zato što će njegova britka, jasna, tačna i poučna zapažanja očas prekriti veo zaborava, uprkos tome što je naučnu zajednicu Srbije pozvao na novo „veliko spremanje”. Na sva zvona najavljeno poslepetooktobarsko, danas se slikovito može oceniti: Džaba ste krečili!

Maltene sve visokoškolske ustanove su prošle (dobile radne dozvole), a nove pridošle. Švajcarci će nam, svakako, zavideti – srpski sir ima znatno više rupa.

Pre mnogo godina je u našem listu prof. dr Vladimir Glišin predložio da prvi korak u uspostavljanju valjanih i priznatih merila bude slanje naših istraživačkih programa na međunarodno ocenjivanje. Malo ko se odvažio da ga javno podrži.

Nije bolje prošla ni prof. dr Vera Dondur, predsednica Nacionalnog saveza za nauku, izjavivši lane da je tek svaki drugi univerzitetski profesor objavio naučni rad.

U oba slučaja odjeknula je gromoglasna tišina.