Пачја школа

Будимо отворени у старту – нико никога не тера да држи кућне љубимце, нити оне који их немају приморава да их воле. У овој вези љубав и није битна. Нису нам потребни ни закони усклађени са прописима Европске уније да кажу шта нам је чинити.

Знали су Срби пре ове Европе шта значи друштво животиње – свака друга породица имала је или сада има кућног љубимца.

Култура одрастања уз животиње негована је код нас много пре него је настала Европска унија. И толико закона и прописа имамо у области бриге према животињама да се њима може огрнути цела Србија, а опет џаба – узајамног поштовања нема нимало.

Испод медијских објава да власници са љубимцима могу да гледају представу у „Битеф театру” и да заједно могу у одређене локале, ресторане и продавнице стоје коментари: „Ако ти волиш џукеле, немој да ми их шеташ по граду, држи их у стану некултуро”, а испод вести да је пит бул одгризао девојчици ухо или младићу отргао комаде меса са тела: „Стоп линчу над животињама, мој пас никога не би повредио”.

Србија је 2010. године ратификовала Европску конвенцију о заштити кућних љубимаца коју је донео Савет Европе и тако се обавезала на хуман третман према љубимцима.

Злостављање и убијање животиње је кривично дело. Закон о добробити животиња примењујемо већ четири године, од 2009. За напуштање кућних љубимаца и њихово остављање на улици предвиђене су ригорозне  казне. Али да ли то помаже?

И сада имамо убиства, мучење и тровање животиња пестицидима смртоносним по човека и језиве нападе паса на људе.

А одговорност? Поштовање? О томе смо учили у школи. Сећате се: Поштујте различитости. Саосећајте са другима. Не чините оно што не бисте волели вама да чине. Једноставно је.  И шта нам се десило са културом?

Чупамо цвеће, а у жардинијере „садимо” смеће. Деца верују да млеко добијају од студента (испорука на кућну адресу) и из „Максија”. Ако овако наставимо, пас ће постати митско биће, а школарци ће сову да зову гуарана.

И пре него што почнете за све да кривите оне до вас запитајте се шта сте ви урадили за све ово време.

Није више ни битно да ли животиње могу у позориште, локале, јавни превоз... Тешко да је псима и мачкама до тога стало. Нису у причи, ако је некоме промакло, главни глумци нису животиње, већ одговорни власници, савесни суграђани и оно старо поштовање права и слобода – слободни смо онолико колико наша слобода не угрожава друге.

Али знао је још Чика Јова Змај да нам беда није кривац: „...Сви пачићи дошли, на клупама стоје. Стари патак метнуо наочаре своје... Учио их, учио од среде по петка, ал’ се нису макли, даље од почетка...”