Телевизијски сумрак демократије

Узалуд је јуче грчки премијер Антонис Самарас понудио да делимично промени своју одлуку о гашењу националног јавног сервиса ЕРТ, тако што ће се мали број запослених, од укупно њих 2656, вратити на своја радна места све до покретања нове државне РТВ, под називом НЕРИТ. Самарасово компромисно решење само је покушај да се умири јавност, али коалициони партнери из Пасока и Демократске левице нису подржали гашење ЕРТ-а преко ноћи. То је само један изнуђени покушај да се угаси ватра незадовољства настала, не толико због отпуштања безмало 2700 људи, већ због чињенице да је начин на који је то урађено апсолутно недемократски.

Тим потезом Самарас је додатно уздрмао већ пољуљану демократију у Грчкој. И то не зато што је државна ЕРТ била пример правог „стуба демократије”, који је грађанима увек давао увид у разноликост политичких мишљења, већ због чињенице да после оваквих догађања међу грађанима драматично смањује вера у политички систем, демократију и њене вредности.

Одлука о гашењу ЕРТ саопштена је истог дана када је званична Атина доживела два снажна ударца на економском пољу. Најпре је руски „Гаспром”, иако једини који се пријавио на тендер за продају грчке државне гасне компаније „Депа”, одустао од те куповине и тиме онемогућио да се у грчку празну државну касу слије неколико стотина милиона евра. Потом је стигла вест да је МСЦИ, водећа светска компанија која рангира тржишта, по први пут од 2007. године једну земљу развијеног света деградирала на статус земље чије тржиште је тек у развоју. Наравно, у питању је биле Грчка.

У тој ситуацији, Самарасов кабинет саопштава одлуку о отпуштању око 2700 радника ЕРТ, што практично значи дуго одлагано испуњење обавезе дате међународној „тројци” кредитора (Европска комисија, Међународни монетарни фонд и Европска централна банка) да ће до краја године отпустити 2.000 запослених у ширем јавном сектору. Премда је Европска комисија негирала да је гашење ЕРТ био захтев у оквиру буџетских мера штедње, не може се порећи да део одговорности за ову ситуацију сноси и „тројка” која не одустаје од строгих захтева Атини, упркос открићу интерне процене ММФ-а да су Грцима постављени превише строги услови за добијање кредита.

Ипак, то не аболира Самарасову владу. Не оправдава је ни то да многи аналитичари неће спорити премијерову изјаву да је ЕРТ био „прави парк из доба јуре и једино место на свету где су диносауруси старих идеолошких фикција преживели”. Неће му ни оспоравати да је угашена РТВ „симбол трошења и недостатка транспарентности”. Мало ко ће порећи и то да није рационално да под капом ЕРТ-а ради 19 локалних радио станица које дневно производе само четири сата сопственог програма а да притом имају укупно чак 700 запослених. Тачно је и то да је протеклих 40 година приликом сваке промене владе мењани и директори и уредници у ЕРТ у складу са жељама новог политичког руководства.

Да, тачно је! Али је подједнако тачно и то да су за то стање заслужне две партије које су се четири деценије смењивале на власти, а сада су у владајућој коалицији – Самарасова конзервативна Нова демократија и социјалистички Пасок Евангелоса Венизелоса. Управо ове две странке су од ЕРТ-а направили политички послушног медијског диносауруса, који је протекле две деценије скоро у потпуности изгубио битку са приватним ТВ каналима грчких медијских могула.

Како поверовати Самарасу да ће оснивањем НЕРИТ-а Грци добити „истинску јавну телевизију” у служби грађана а не власти, ако је ЕРТ угашен својеврсним ауторитарним декретом владе, без икакве јавне расправе или одобрења парламента. Начин на који је угашен ЕРТ само доказује да није случајно то што је Грчка у последње три године по индексу новинарских слобода забележила рекордан пад међу земљама ЕУ од скоро 50 места на ранг листи „Репортера без граница”.

Међутим, проблем спорног начина гашења ЕРТ-а је знатно погубнији. С једне стране, отворен је брисан великим приватним ТВ станицама које нуде само турске ТВ сапунице и лаку забаву док се уређивачка политика информативног програма неретко договара између медијских могула и политичара. С друге стране, код грађана све више расте осећај неправде и тога да актуелни властодржци на све начине показују губитак везе са стварношћу а према њима претерану ароганцију или, како кажу Грци, хубрис. Баш због хубриса, што на старогрчком значи охолост и гордост до нивоа на којем смртник оспорава супериорност богова, Грци све више желе да дају глас неонацистичким и ултралевичарским странкама која жели да униште актуелни систем.

У античкој Грчкој важило је да после хубриса неминовно следи немезис, односно заслужена божја казна. Опасност је, међутим, да ће овог пута немезис стићи, не само политику елиту, већ и уздрману демократију у Грчкој.