Сви председникови људи

Шеф државе Србије започео је другу годину свог првог мандата. Одржано је пригодно славље тим важним поводом, скромно по обиму и трошковима, као што је штедљив и сам председник, Томислав Николић.

Сазнали смо да се президент строго држао Устава. Напорно је путовао и сусретао се са разним људима високог ранга, све у интересу Србије. Његово окружење и он лично трошили су мало државних пара, много мање ако се направи било каква паралела с претходном Тадићевом гарнитуром.

Све ово рекли су портпароли председника, оцењујући и да је његов однос са медијима био обострано коректан, и да ће тако и остати. „Никада из Председништва нисмо позвали ниједну редакцију због протеста или интервенције!” То је била јавна порука о нивоу слободе медија: информација је светиња, коментар је слободан. Али, ако је заиста тако, порука је сувишна.

Председников годишњи биланс на власти може се оцењивати различитим мерилима. Трудио се колико је могао да буде репрезент државе, а не носилац њене ефективне политике. Ако је у тим настојањима било недоследности, оне су производ недовољно добре артикулације појединих ставова. Можда и тајминга и мотива за поједине неизнуђене посете.

Било је неколико омашки у дефиницији српских спољнополитичких интереса, недовољне усклађености у председничком трагању за стратешким савезницима. Било је очито да је српски председник вредносно и политички распет на релацији Брисел–Москва, без довољно добрих саветника да му помогну у отклањању учесталих вербалних контроверзи.

У дану победе над Тадићем, Николић је рекао да је то круна његове каријере, и да више неће бити председник Српске напредне странке. То обећање је одржао. Поднео је оставку на партијску функцију, како би избегао апстрактну акумулацију моћи која се Тадићу, уз помоћ поразне клике сарадника, тако болно обила о главу.

Одредио је себи наследника: „Ето, дете је порасло па се осамосталило” (рекао је за Вучића, на опроштају од функције у СНС, уз нешто суза). Изабрао је и Дачића за премијера, који се у парламентарној изборној ноћи већ прогласио првим министром будуће владе.

У избору сарадника, Николић се углавном руководио оданошћу и пријатељством. То је било његово ново тумачење морално-политичке подобности. Тако се доста родбине и буразера нашло у кабинету председника и у влади.

Могуће да је тако председник желео да свој слатки колач власти подели с блискима и вернима. Не верујемо да је то добар модел за неко армирање, чак и тоталитарне владавине. Николић се није попут Тадића домогао чак ни пузајуће ауторитарности. Пре би се рекло да је управо у расподели реалне моћи остао прикраћен пред човеком кога је сам изабрао.

То је, наравно, Александар Вучић, који се и даље држи Николића као свог (почасног) политичког оца, али углавном ради по своме. Он је на најбољи начин искористио феномен „јаке личности” у владајућем окружењу, где има много неспособности, јавашлука, неодлучности и путера на многим великашким главама. Вучић jош не жели да буде премијер, довољно му је што може да контролише овога који то јесте.

Садашња позиција „првог потпредседника” свакако је одређена председничком изборном победом Николића. Али на том нивоу, Вучић, као Томин избор који је постао више него свој човек, све мање има потребу да се јавља татку на Андрићевом венцу пред доношење неке важне одлуке.

Вучићева политичка моћ, дакле, јесте изненадна, али је логична. Међутим, она ће се брзо угасити ако њени темељи буду краткотрајне популистичке опсене, или сећање на погубну синтагму о „олако обећаној брзини” с краја осамдесетих година. Ако се неком волшебном формулом не буде зауставио брзи суноврат Србије, свака моћ постаје безначајна пред снагом краха и анархије.

Вучић то добро зна и свим снагама тражи датум за почетак преговора. И наравно, стране инвеститоре. А они некако неизбежно иду уз тај датум. Говори о томе да је Србија урадила све што се од ње тражило, и да сада није фер постављати нове барикаде.

У угодној синекури Андрићевог венца, уз помоћ саветника, родбине и пријатеља, Томислав Николић ће, после годину дана шефовања, ипак успети да се сретне са неким одиозним комшијама. Али прво на свечаности у част пријема Хрватске у Европску унију.

А нама нуде само зелено светло. Лепо рече премијер Дачић да он није никакав саобраћајац. Наравно да није, он је шеф полиције.