(О)тужна прича

Још се ни боја на недељном броју „Политике” није ваљано осушила кад ево реаговања из Министарства финансија и привреде поводом оцене Заштитника грађана Саше Јанковића, који је у недељном интервјуу за наш лист рекао да је недавним изменама Закона о пореском поступку ударен „нож у леђа радницима и шамар у лице савесним послодавцима”, јер је тим прописом, који је изашао управо из тог министарства, омогућено застаревање пензијских доприноса старијих од десет година.

И пошто, наравно, истина не може да се демантује, јер је тај закон усвојен и већ објављен у „Службеном гласнику”, Министарство покушава да ту (о)тужну причу бар релативизује. Чиме?

Врућим политичким паролама. Да држава, с којом се то министарство по ко зна који пут идентификује, неће оставити раднике без пензије иако им пропала предузећа нису уплаћивала доприносе. Није него.

Како? Чиме? Па, обећањима. Ничим другим. Иза њих не стоји ништа више од још једног обећања Министарства финансија да ће се „обезбедити ефикаснија наплата доприноса”. Све по систему – ево ти ништа, ал га држи чврсто.

И сада ми том истом министарству, које је допустило невиђену пореску недисциплину, треба на реч да верујемо како ће на десетине хиљада људи, који су у процесу приватизације или растакања друштвених предузећа у последњих десет и више година, отићи спокојно на шалтер Фонда ПИО и регулисати „рупе” у свом стажу.

Како? Влада и Министарство финансија обећавају да нико раднике не може да остави без пензије. Дивно. А, паре? Доприноси су, а то би ресорно министарство морало знати, новац. Конкретан. Без њега, свеједно како га прикупио, нема повезивања стажа и пензија.

Када је све тако једноставно због чега то исто министарство није урадило оно што је морало – да наплатом доприноса од тих фирми или на неки други начин, јер је пореска управа у том ресору, дође до тих прихода. Тренутни јавни дугови су готово пет милијарди евра. Највећи део ненаплатив.

Биће да неко управо из тог министарства и његове пореске управе већ годинама није радио свој посао како ваља.

И ко ће цех тог нерада или како се данас све популарније говори – нечињења, да плати? Па, нема ко други него управо они који ће с провалијама у стажу крв пропљувати да докажу како они ни за шта нису криви и да њихову невиност није имао ко да заштити. Баш као и предузетнике који су поштено плаћали обавезе према друштву.

То што министарство финансија обећава у име државе није ништа више од обичног јевтиног политичког маркетинга. Да се отупи оштрица изјаве Заштитника грађана Јанковића, која није по вољи ресорном министру Динкићу и политичким интересима партије којој је на челу.

Јер, да је другачије Министарство финансија би већ понудило конкретан извор из кога ће намирити све обавезе радника који су у приватизационим и другим економским мутљазима остали без прихода за спокојнију старост. Све остало је обично политиканство.