Разговор угодни народа балканског

Какво је ово занимљиво вече, помислих док се премештaм од стола до стола у пространом ресторану. Бучно је, мјешају се наши разговори и глас спикера преко микрофона, који извјештава о спортским резултатима учесника.

А неки се такмиче  по скупиницама у свему и свачему. Прави вашар!

Ма не, „самит несврстаних"радника !

 По столовима је храна и пиће, около сједе, шетају или стоје колеге са посла, наши шефови и њихови надшефови. Пријазно се осмјехујем свима. Радост, глума...искрено занимање, саосјећање.

 Управо сам проћаскала са Максимом, у вези неких пословних стварчица, које сам свакако могла одложити за касније. То је техничко лице у правом значењу те ријечи; прича се да живи са пет рачунара, безброј програма и мачком. Сусретљив је, стручан али доиста некако у свом „виртуалном филму”.

Махнем руком Јованки, да ћу јој се касније придружити. Јованка је чистачица , сви је воле јер је аниматор доброг расположења.Она увијек на свој начин прочешљава локалну и васељенску ситуацију. Са њом се виђам накратко, на трчању, као и недељом, прије или  послије Свете Литургије.

У широком луку заобилазим Johannu, младу администрантицу, која  на послу прилази нашим радним столовима и стално се на некога притужује, а најчешће на судбину због – „liber fater” из Београда, који ју је напустио док је још била у мајтерином стомаку.

Узимам тањирић са колачем ко реквизит и прилазим колегиници Лири. Причамо о здравој храни и подсјећам је, да ми ода тајну како прави своје домаће погаче. На послу је досљедна и зато је често прогласе за старомодну, за истјеривача радне дисциплине и правде. Јованка би рекла: - Она ти је брате ко Грк у апсу.

Вечерас је и она помало носталгична, прича ми о свом завичају, одакле су се преселили прије пар година. Лијепо је слушати о старим и добрим временима. Породица, дјеца, учење, рад – да,  заједничка нам је и наша судбина сеобе, искуство туђинца и борца за опстанак.

Узимам чашу бијелог вина, и желим се на трен преселити према играчима bowlinga. Наједном се лице колегинице Лири намршти:

  - Ма остави то, нећеш ваљда пити !

Учини ми се да се је Лири искрено омакла таква реакција, јер се она  сама држи свих вјерских прописа, па јој узвратих: - Ја не пијем, не паше ми, али због друштва, помочит ћу језик.

Одлазим са чашом, онај колач сам оставила на претходном сједишту, јер ни слатко ми се вечерас не једе.

Окренем се и налетим на нашу комерцијалистицу  Штефку. Она је вечерас посебна. Од све хране и пића није си нашла ништа за себе, па је наручила да јој скухају блитву са крумпиром с мало маслиновог уља.

- Нема без далматинске хране јела, ни за душу ни за тило.

Пролазим на брзину и крај Јордана. Тај нас редовно смара са својим тужбалицама о нашим тешким временима и шта смо све доживјели, кад смо сви изгубили своја стална запослења и сад овако лутамо од пројекта до пројекта, које плаћа „виша инстанца”.

– Како ћемо то стање превазићи – питам га , а он, ко да једва чека прилику за предавање.  И онда би започињао  причу о Марковим конацима,... о историји своје фамилије, од досељавања на пустаре Балкана...

- Ма пусти Јордана, то су само изговори код њега. Лијен је, а навикао је на високе положаје без зноја; тако наша Јованка парира Јордановим јадањима.

 Осим Метке, овдје и нема правих домаћина, међу запосленим и неруководећим кадром. Метка је млада, лијепа дјевојка, црнка, способна за сваки посао. Пред мојим доласком у дежелу, управо сам тако замишљала Словенце, да су способни и надарени; само су по изгледу, у мојим предрасудама њихове дјевојке „златокосе”. Метка је завршила техничке науке, али је вриједна и обучена и за електричара, за кројача, столара, зидара, нема тога што она не умије да уради. Имала је имућне родитеље, недавно је сахранила мајку. Директор је гони да му направи нека рјешења  ван описа њених послова, али се Метка не да, изговара се на разне начине.

 – Нећу, нек иде у Центар за социјални рад и нек их моли за помоћ, ко свака права сиротиња, кад каже да фирма нема новца.

- У реду, само не знам шта с тим има везе Центар за социјални рад -  чудих се.

Приђем јој, а она испија вино, па  пружи чашу :- Да наздравимо !

- Шта је доброга код тебе?

- Ништа, осим што живот пише романе - и уздахну.

- Знаш, морам да учим „србохрвашчино”, а има вас доста овдје, могла би имати бесплатан течај.

- Оде ли ти у туризам, шта ли ти то треба ? -  оте ми се;  знала је пар европских језика, српски разумије, неће се она нигдје изгубити.

Заколутала је очима па изусти:

- Треба ми, да разговарам са рођеном мајком... родбином !

Погледам њену црнину, сјетим се шта ми је причала прије пар седмица, како се не може помирити са мајчином смрћу , како јој је сад најпотребнија и да је уствари помало љута на њу...

- Не чуди  се, времена нема па ти нисам ишла у епску ширину, као наш Јордан, ја сам усвојена и са тим сам била срасла, помирила се,навикла... Али, дошло је изгледа вријеме и за моју истину – па се некако побједоносно насмије.

Да, она је „технички исправно” лоцирала свој проблем и одлучила да га ријеши, у најкраћем року дошла је,вођена  „Гугловим свевидећим  оком „ до локације  жене која ју је родила. И посјетила је, хиљаду километара далеко одавде.- Могла сам се раније занимати у Центру за социјални рад, имају и живе свједоке тог догађаја... ма  незнам шта да кажем, проциједи. Кад имаш паре имаш све, бар је тако онда било, када сам ја продана, односно купљена.

Прича ми некако растресено како је преко викенда отишла у то брдовито село на Балкану и закуцала на врата праве мајке.

- Ништа, баш ништа се није догодило, хладна и нељубазна отјерала ме је са врата, а мужу је  гласно рекла да се нека вјерска секта потуца по селу и да ће их се одмах ријешити. Хтјела сам јој стиснути у руку новце, а то ју је још више охладило. Као да презире новац.

-Рече ли теби што?  

Да, сасвим  тихо, ко да псето ућуткује:  Жива си, ништа више нисам могла за тебе учинити.

- Куда ћеш слиједећи викенд, хтједох запитати, а она рече: - Сад чекам годишњи одмор.

  - Вече носталгије, нема шта – осјетих маглу у глави . – Али, сад ћу се ја разведрити у Јованкином друштву .

Сузана Михајлович

 Љубљана, Словенија