Касна памет

Многим српским произвођачима не долази сан на очи откада је и званично објављено да је Ивица Тодорић, власник „Агрокора”, купио „Меркатор” и хлади шампањац за прославу највеће регионалне трансакције икада. Математика каже да ће укрупњени хрватско-словеначки трговински ланац са више од 30 одсто удела уз белгијски „Делез” сада држати чак 70 одсто српског тржишта. И то је, кажу, довољан и оправдан разлог за њихову несаницу. Шта год да Комисија за заштиту конкуренције пресудила, Тодорић ће наћи начина да легитимно оствари своје планове.

И тако смо уместо никада званично доказаног „Делтиног” монопола, неколико година касније добили снажан дуопол. Према реалним прогнозама, ново прегруписање на тржишту ће кроз потпуно нелојалну конкуренцију угрозити мале трговине. А што се тиче судбине добављача, шансе да сви преживе удар ове аквизиције су минималне. Ако се зна да „Меркатор” и „Идеа” на нашем тржишту раде у минусу (и да „живих” пара дакле нема), пословне стрепње произвођача, како признају, сада се углавном заснивају на могућим условљавањима у замену за могућност да своје производе уопште ставе у продавнице најмоћнијег хрватског тајкуна. Уцена може да буде саопштена на пристојан начин: „Ти мени кредит на годину дана, ја теби позицију на полици широм простора бивше Југославије”. А правила о наплати робе у року од 45 дана лако се могу променити посебним уговорима. Ко преживи причаће.

Прекасно је сада говорити о нашим грешкама у корацима. Дуги низ лоших потеза – од продаје националног ланца „Це-маркета”, исцрпљивања добављача и произвођача нерегулисаним роковима плаћања до пропадања малих фабрика. И касније, уступање још већег дела тржишта „Меркатору” преко „Роде”, нова препродаја „Делтиног” ланца белгијском трговцу, што није донело очекиване користи, јер нам је потребно још бар три играча светског ранга.У „домаћим” супермаркетима је све више страних и скупих производа. Не можемо се надати бољем. Такозвана робна марка преузима примат (што и није тако лоше), али је питање коликог ће удела у производњи те марке имати домаћи произвођачи, јер и хрватски и словеначки ланац су и до сада фаворизовали своје.  

Истрајно и крутим бранама држава је штитећи појединце, затварала границе за долазак нових, светски познатих трговаца остављајући нас да се гушимо у високим маржама због слабе конкуренције. То је била наша највећа грешка. Сада се сви бринемо. Чак и у Министарству трговине са закаснелом памећу констатују да истински стрепе за домаћу производњу, јер јасно је „да они (страни трговци) нису ту да развијају српску него сопствену привреду”.

Крајњи резултат је шопинг у Сегедину. Повратак у године од пре две деценије – трапист, кобасице, па чак и свеже месо по које одлазимо викендом, јер је у „Теску” двоструко, па и троструко јефтиније уз повраћај ПДВ-а.