Григорије одсутни

Ако је цело Требиње знало да председник Србије Томислав Николић стиже у њихову варош бар седам дана раније, а Требиње је град у ком се такве гласине брзо шире, заиста је тешко поверовати у то да је владика Григорије био једини који је тих дана имао зачепљене уши и затворене очи. Наравно да је епископ захумско-херцеговачки све друго, осим наивног монаха загледаног у вечност који је, необавештен за овоземаљско, тиховао у својој келији, и тим пре, био затечен доласком председника Србије у Требиње. Наравно да Григорије зна како је обавезан део програма посете бисеру Херцеговине и пењање на брдо Црквина изнад Требиња, у Херцеговачку Грачаницу.

И, јасно је да је Григорије желео да пошаље политичку поруку тиме што је тога дана, уместо да дочека Николића у храму, боравио у Мостару. И, гле чуда, када је Николић са супругом и сарадницима ушао у манастир, у њему не беше ниједног свештеног лица, чак ни помоћног особља. 

Деловало је тужно видети председника Србије у храму без епископа као домаћина епархије. Не само због тога што је можда Николић желео да купи бројаницу, а није било никога да му је прода. И не само због тога што је Николић, евентуално, намеравао да се исповеди Григорију, јер би епископ био сигурно један од последњих кандидата коме би председник поверио своје тајне. Реч је о нечем другом. Ма како се политички неслагао са Николићем, што је у више наврата показао у својим оштрим јавним иступима, не скривајући да је његов политички миљеник Борис Тадић, Григорије је ипак требало да дочека Николића.

Није епископ морао да инсистира на изливима љубави према председнику. Вероватно му ни председник не би остао дужан, али би њихов сусрет макар демонстрирао какво-такво јединство тамо, где почива Дучић.

Са друге стране, „Григорије одсутни” није добар домаћин, али није ни лицемер. Да не благосиља власти у Београду, показао је својим одсуством са заједничког ручка са премијером Ивицом Дачићем, патријархом и владикама у Београду. Григоријева непослушност нас, очигледно, уводи у период када ће епископи самосталније испољавати своје политичке ставове у односу на Синод. Али, ништа ново под капом небеском и српском. Григоријев претходник Атанасије Јефтић је, почетком деведесетих, позивао да се сруши Милошевић, када је већина грађана, верних и неверних, имала утисак да је врх СПЦ подржавао господара Србије. Када се врх цркве 2000. године окренуо ка Коштуници, владика Филарет је јавно испољавао своје нескривене симпатије према Милошевићу.

Умировљени епископ Атанасије је, догодило се то недавно, са митрополитом Амфилохијем, на опозиционом митингу у Београду, учинио да заправо њих двојица постану главне звезде тог политичког скупа, пошто су, метафорички, преселили владу и парламент на онај свет. После је патријарх морао да сређује ствари код Николића, Вучића и Дачића. 

Они су „васкрсли” и у Патријаршији, и код Амфилохија. О чему је, видимо, Григорије необавештен.