Датум без датума

Сви ми који смо прижељкивали датум за почетак преговора са ЕУ можемо бити разочарани јер – датума нема. Они који су веровали у безусловну одлуку о почетку преговора сигурно нису одушевљени јер је услов прецизан и јасан. Он гласи: прво потврда имплементације Бриселског споразума, па почетак преговора. Разлога за разочарење од стране владе има више, а најважнији је тај што је изгледало да су наши политичари учинили све што је од њих зависило.

Ипак, добра и важна вест јесте то што се Србија креће ка ЕУ а не од ње, као и то што европски лидери отварају, макар и условну, перспективу за Србију. За једне је то „отварање процеса добијања датума“, за друге то је „отварање преговора“. Ипак, преговори могу да почну тек након потврде Европског савета у децембру, након чега следи прва приступна конференција у јануару. Наши политичари су „чекајући Годоа“ користили метафоре са „семафорима“, али и изразе: „позитивни сигнал“, „охрабрење“ „тапшањем по рамену“.

У сусрет овогодишњем Видовдану лествица очекивања је била подигнута високо. У таквим случајевима, што су већа очекивања већа су и разочарења. Најављивана је победа након низа видовданских пораза. Ово сигурно није пораз, али вређа разум и ако се проглашава победом. Можда сада ова влада може лакше да разуме претходну како се игра та тешка утакмица. Нарочито ако се има у виду да је претходна влада давала мање а добијала више.

Шта је показала одлука из Брисела, а претходно и закључак Бундестага? Прво, придруживање ЕУ не зависи само од нас, односно мање зависи од нас а више од ЕУ. У Европи се зна ко је најмоћнија држава и најмоћнија жена. Ангела Меркел је имала своје европске, као и немачке разлоге. Друго, и ова одлука потврдила је да је политика условљавања веома снажан и веома делотворан механизам у процесу приступања ЕУ.

У случају Србије то је, пре свега, била сарадња с Хашким трибуналом, затим Бриселски споразум и његова имплементација. То није све. Порука Брисела је јасна: нема чланства у ЕУ без признавања Косова, без столице у УН за Косово, без разграничења, без стављања тачке на ту, за Србе и Србију, болну рану. Владин став могао би да гласи: „Ова влада никада неће признати да је признала Косово“.

Још увек има оних због којих треба додавати „и Метохију“. Оно што ће бити још више фрустрирајуће – ни експлицитно признање Косова није сигурна улазница за ЕУ. Тек када отпочну преговори, предстоје теме као што су корупција, реституција, конкурентност, слобода медија, владавина права. На Србији се исправљају грешке које су чињене приликом претходних проширења, као што је случај Румуније и Бугарске, а у извесној мери и Кипра. За испуњавање услова стизаће похвале, али и нове препреке за чланство. Преговори су трка на дуге стазе, а међу нашим политичарима мало је маратонаца.

Зато, колико год да је одлука разочарала наше политичаре, Србија не треба да губи време већ да се са својим кадровима, знањем и ресурсима спрема за преговоре. Истовремено, потребно је да се сви понашамо европски.

Не само да испуњавамо услове, већ да будемо уљудни, да нам лепи манири постану навика, да градимо и јачамо институције и развијамо демократску политичку културу. Спољни вето-играчи имају своје интересе, а стање у Србији је, пре свега, наша брига. Није довољно да у једној влади и у једној странци по један човек буде Европејац.

Добро је што имамо владу која показује жељу да Србија уђе у ЕУ, али је лоше што унутар ње делује да има превише министара који се не понашају европски. Ова одлука требало је да разреши и питање нових избора или реконструкције владе. Нови избори би допринели и усклађивању несразмере између упоришта у бирачком телу и позиције моћи и држања ресора у влади појединих странака и њихових министара.

С обзиром на то да се на изборе споља не гледа благонаклоно, уместо њих имаћемо симулацију реконструкције која ће само пролонгирати расплет до којег мора доћи пре или касније. То је излазак из стања у којем неки министри када устану и погледају се у огледало нису сигурни да ли ће у затвор или у владу. Слично размишљају и важнији привредници, а од такве атмосфере зазиру и потенцијални инвеститори.

Пиплметри, шерови, рејтинзи и тиражи, подилазећи ниским страстима и чулима, урушавају и оно мало европских вредности. Све док један таблоид хапси или разара приватност, један електронски медиј с националном фреквенцом суди и линчује, а други таблоид објављују одлуке владе и оно што ће се тек десити, ми ћемо бити далеко од Европе.

Уместо слободе, шири се страх. У исто време, животни стандард опада, незапосленост расте, као и задуженост. Проевропску реторику владе осујећује лоше стање у економији, привреди и финансијама. Ипак, на овај Видовдан Србија се није обрукала. Након свега, исход би се могао окарактерисати: све за датум – а од датума ништа!