Гвидовдан на Видовдан

Без обзира на то да ли подржавали или се противили уласку Србије у ЕУ, тешко је порећи да је добијање датума за отпочињањепреговора важан догађај који ће остати забележен у њеној историји. Питање је, наравно, да ли ће историчари о том дану писати као о историјској прекретници или о још једној пропуштеној шанси након које је Србија наставила да посрће на свом неизвесном путу за нигде.

Ако се по јутру дан познаје,евроскептици немају разлога за бригу. Такав закључак, ма колико парадоксалан – јер проевропске странке никада нису имале многобројнију већину у Скупштини –намеће се сам по себи. Довољно је прелистати новине и видети теме које преовладавају ових дана па схватити да су се странке,и пре него што је колач испечен,завадиле око његове деобе. Другим речима, мада преговори нису ни почели,главна тема је подела заслуга за њихов почетак. Као да је за европски пут Србије најважније да ли је ова или она влада учинила више или мање, мада су одговори на та питања потпуно јасни. Као што ова влада не би могла за овако кратко време учинити ништа без наслеђа претходних, јасно је да од датума не би било ништа без озбиљног и храброг заокрета који је ова влада начинила крајем претходне године у решавању косовског чвора.

Но, све и да су преговори јуче почели, било би много важнијих ствари од расправео заслугама. Елем, да у Србији стварно превладава дух евроентузијазма, данас би се као ударне теме расправљала питања: шта све треба да се преговара; на која питања током преговора не можемо да утичемо, а на која можемо и како; каква су искуства других земаља из окружења које су током последњих неколико година примљена у ЕУ; ко би требало да чини наше тимове стручњака и какве су им квалификације потребне; говорило би се о фондовима који ће стајати на располагању Србији, а грађани, локална самоуправа и различите организације би се информисале о начинима како им приступити итд.

Медији се обично жале да овакве теме не привлаче пажњу јавности, па се то најчешће наводи као разлог што нису више заступљене или их нема уопште. То је само донекле тачно. Нико уосталом не мисли да би та питања требало да се по гледаности или читаности такмиче с Фармом или ВБ, односно саописима тамошњих збивања. Али тешко је поверовати да просечног грађанина више занима схоластичко наглабање да ли је Србија стварно добила датум или није – а то је једна од ударних политичких тема –од тога какве промене се очекују, на пример, у области социјалне заштите или од тога како се најбоље припремити за приступ европским фондовима. Уосталом,свака тема и свака ствар може бити презентована тако да буде више или мање интересантна, односно досадна.

Уместо да се овај период до почетка прве рунде преговора искористи да се, на пример, млади, стручни и незапослени људи информишу о томе који профили стручњакасу потребни за рад у преговарачким тимовима и како се у њих укључити,о томе не само да нема ни помена у медијима већ нема ни информација где се те информације могу наћи. Но, не треба зато сумњати да ће за коју годину насловне стране „новинчина” бити пуне наслова типа: Скандалозно: Србија пропустила прилику да заштити воћаре; Бахато: бивши министар запослио шурњају и снају у Бриселу; Фамозно: Пера узео два милиона пара из приступног фонда и томе слично. Но, да би се на време деловало, а информисање је најважнији аспект превентиве, требало би променити однос према том питању. Нажалост, наши људи увек више воле да се згражавају над последицама него да учине макар и минималан напор да нешто учинекако не би дошло до штете.

Искуство већине балканских земаља говори да су знатна средства која су за њих опредељена у предприступнимфондовимаостала неискоришћена. Разлога има више. Можда је најважнији тај што конкурисати за средства ЕУ заиста није једноставан посао. Ко је икада имао искуства са европским пројектима било које врсте вероватно је брзо зажалио што је у то коло ушао. Напросто, сваки евро ЕУје обезбеђен са „стотину брава” и нема шансе да се један евроцент провуче а да није покривен рачунима и дебелим оправдањем. Наравно, нешто лакше је обезбедити да се за пројекат који реално може бити реализован са триста хиљада добије милион евра, али то је део неке друге приче. Овде је важније истаћи да се за било који конкурс заинтересовани морају добро припремити. И док су се, како чујем, неки предузетни Румуни припремали за српски датум почетка преговора оснивајући овде агенције и организације које ће сутра конкурисати за средства из ЕУ фондова, овде су се медији и аналитичари бавили питањем да ли је овај 28. јун Видовдан или Гвидовдан. Опет су се, кукала нам мајка, распредале епске теме, које су упркос својој провидној дневнополитичкој функцији уздизане на ниво космичких истина – да ли нам је и овај Видовдан црн као што су и остали били или се ево свет окренуо па сад почиње нова епоха!

Имајући све ово у виду,питам се да ли је овдашњи евроскептицизам, а сви смо ми помало евроскептици, заправо израз отпора промени до које мора доћи у нама. Косово се, понекад помислим, само користи као симбол заштите оног менталитетског дела идентитета кога се морамо одрећи да бисмо постали део модерног света. Но, изгледа да је лакше, попут Андрићевих бегова с почетка ,,Травничке хронике“, чекати да прођу конзулска времена и, кад и његов вакат прође, видети леђа овом великом везиру као и претходном, па наставити по старом, него се модернизовати и прилагодити свету који постоји и ван ове наше све тегобније парохије.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду