Дрвосеча међу филмским великанима

Правошево на Златару – Засео крупни бркајлија Мирчета Вујичић за дрвени сто крај родне му брвнаре у Правошеву на Златару по сунчаном дану, а пред њим чашица ракије крушковаче коју је сам пекао. Попије помало, па се, замишљен, загледа у планинске врхове што село наткриљују. Путују Мирчетине мисли у давне седамдесете, кад се глумом у филмовима прочуо. Он, горштак из забити, са осам разреда школе, чије глумачко умеће ни данас није заборављено.

Сетили су га се ових дана на међународном филмском фестивалу на Златибору, тачно четири деценије од последње његове улоге. Међу добитницима награда за животно дело, у друштву Пурише Ђорђевића и других познатих синеаста, нашао се и бркати брђанин 76-годишњи Мирчета. Са шајкачом на глави изашао је на бину да, праћен аплаузима, прими фестивалско признање. И дуго потом разговарао са старим познаником Пуришом, у чијим филмовима је играо. Срели су се после 41 годину, испрва се нису ни препознали.

Милена Дравић и Мирчета Вујичић

Само је, затим, још један дан на блиставом Златибору Мирчета провео, вративши се брже-боље свом Правошеву. Мирном селу под највишим врхом Златара Голим брдом (1.627 метара), међу столетним боровима далеко од путева, у коме су још само старци остали.

 – Лепи су били ти моји глумачки дани. Али не жалим за њима. У животу у свему треба наћи задовољство. Био сам ја глумац, и дрвосеча, сада пензионер, добро је и овде пландовати – почиње причу о себи Мирчета, увијајући дуге бркове које, каже, никад није бријао, шест деценија су му на лицу.

Кад је у раној младости стоку напасао и посне њиве Правошева обрађивао, ни сањао није да ће награде за глуму добијати. Али судбина, кад јој човек мало припомогне, зна да га повуче неочекиваним стазама. Године 1968. стигоше у ову забит филмаџије и Мирчетин горштачки живот наједном изменише.

 – Тада је, добро се сећам, редитељ Федор Шкубоња, чија је супруга Сташа Борисављевић била рођена Нововарошанка, снимао овде филм „Низводно од сунца“. Међу сељанима тражио статисте, па изабрали и мене. Озбиљан сам био, трудио се, па ми Сташа понуди да глумим епизодну улогу неког Међа, што одмах прихватих. Касније сам с њима снимао и на Авали, све су лепо платили. Вратих се у Правошево, својој жени и двојици синова – сећа се глумац из народа.

Случај је хтео да „Низводно од сунца“ постане гледан филм, успешан и на фестивалима, у коме фотогеничност и таленат горштака постадоше примећени. Већ следеће године Мирчети стиже понуда од Пурише Ђорђевића да игра у филму „Крос контри“, и то главну улогу. Уз Милену Дравић, док су споредне роле играли Љуба Тадић, Ружица Сокић и други. – Чекај, кажем Пуриши, велики је то залогај за мене натуршчика. Ма ево ти књига снимања, седи и учи текст три месеца, па кад те зовнем да дођеш, одговори ми он. Научим текст без грешке, одем на снимање у Београд и добро буде. Лепо се и зарадило, био је добар провод. И никад нисам имао трему пред камером. А с Миленом сам се сјајно слагао, помагала ми на сваком кораку – прича Мирчета. Милена га је, иначе, почетком деведесетих, кад је увелико био престао да ради на филму, са групом глумаца Атељеа 212 посетила у његовом Правошеву.

Од 1968. до 1973. године играо је у 11 филмова. Код Предрага Голубовића играо је главну у филму „Смрт Павла Ђурице“, а глумио и у „Бициклистима“, „Клавирштимеру“ и другим. Памти партизански филм „Сутјеска“, где је као партизан предавао рапорт врховном команданту, а улогу Тита играо је Ричард Бартон. Прочуо се Мирчета у филмским круговима, лепе паре зарадио и куће направио, мужевношћу девојке опчинио. Али задовољан ипак није био.

– Све то сам радио по уговору о делу, без радног стажа, по три-четири месеца кући нисам долазио. А ја фамилијаран човек, није за мене глумачки живот, а и хтео сам радни стаж. Напустим све, па право у родни крај, жени и деци кући. Запослим се у шумску секцију Нова Варош као дрвосеча, и то моторни секач. Путовао сваког дана с посла и на посао 10 километара пешке, обарао високе борове, мир свој нашао. Звао ме после Миша Радивојевић да играм у једном филму, али ми из шумске секције нису дали слободне дане, ваљало је шуму сећи.

И тако, остаде у свом Правошеву. У пензији је од 1992. године. Касније је постао удовац, па се 2008. оженио 10 година млађом Славенком с Кокиног Брода, с којом и сада у родној кући живи. Кукове је оперисао и теже се креће, али младалачка бодрост га ни у позним годинама не напушта. – Ко зна како би ми било да сам остао глумац. Али за том каријером не жалим, јер и живот у овим забаченим пределима има и те какву лепоту – вели и наздравља крушковачом.