Тито ме увео у свет маркетинга

Жозеф Иван Лончар, оснивач, власник и главни и одговорни уредник часописа „Табу”, о свету маркетинга, припрема за јесен саветовање са привредницима Србије. Тема ће бити „Како оживети српску привреду маркетиншким инструментима”.

Рођен је 21. јуна 1940. у Серену, у Белгији. Почасни је члан Међународног удружења оглашивача ИАА у Њујорку.

Живи у Панчеву у браку с Мирјаном, архитектом, има ћерку Сању (48), издавача, и сина Игора (43), економисту.

Откуд ви у свету?

Пореклом сам из Далмације, из Имотске крајине. Али, у потрази за посломмоји родитељи су, тридесетих година прошлог века, отишли у Белгију.

Али, кад су дошле деведесете, наше „луде године”, смањио сам број путовања у свет. Нисам желео никога тамо да лажем о стању у Србији, па сам, и кад сам путовао, био врло дискретан, а о дискрецији сам чуо једну занимљиву причу у Америци.

О чему је реч?

Група пословних људи добила је позив једне америчке авио-компаније да из Њујорка отпутују осам дан на Хаваје, уз напомену да могу да поведу супруге. Али, многи су на тај излет повели пријатељице. Међутим, чекало их је изненађење кад су дошли кућама. Неопрезни пи-ар менаџер авио-компаније свим учесницима у том излету послао је на кућне адресе захвалнице због путовању и боравку на Хавајима. И пукла је велика брука. Пословни људи су затим жестоко бојкотовали ту компанију. И она је у току следеће три године пропала.

Како стедоспели у свет пропаганде?

Случајно. Догодило се то 1. априла 1962. Тито ме, практично, увео у свет маркетинга. После једног свог путовања у свет Тито је јавно рекао да је реклама важна, чак пресудна за све трговинске односе. И мене су, истог дана, поставили за референта рекламе у фабрици авиона „Утва” у Панчеву. Покушао сам да изађем из тог света, али није ми било дозвољено. Ипак, нисам се касније због тога покајао.

Да ли сте ви дете среће?

Мислим да јесам. У неким круговима Југославије, а нарочито у Србији, владало је мишљење да, због честих путовања у свет, припадам неким државним, па и страним службама. Међутим, кад сам, пет пута узастопно, организовао велики међународни симпозијум најбољих пропагандиста света у Херцег Новом – слика о мени је промењена.

Шта је реклама?

Реклама је термин који је у стручној терминологији одавно превазиђен. Реклама је једна врста преваре, односно средство за лаж пословних људи. И није случајно што су први шефови пропагандних служби представљању производа дали енглеску реч „маркетинг” (услуга на тржишту). О томе се, код нас, причало још 1968, кад су универзитетски професори из Београда и Загреба основали „Удружење за маркетинг”. То је било време великог развоја индустрије у Југославији.

Како се у овом послу сналазе жене?

Све боље. Врло су рационалне. Емоције прикривају или их имају мање него што очекујемо у пословним односима. Врло су савесне и темељне. Много су верније идејама фирме од мушкараца. Мушкарци се, за разлику од жена, лако упуштају у ризик, а уз то су, понекад, и површни. Зато, у овом послу, гласам за жене.

Како тумачите оглас „Не креира леп него упоран”?

То је извод из народне пословице. То је игра речи. Овде се ради о креаторима огласне поруке из Словеније. На тему о упорности сећам се речи мог професора са загребачког универзитета, психолога Бориса Пеца.

Шта је казао?

„Покварено мисли покварен човек. Могу да те не волим, па и да те мрзим, али морам да поштујем то што си лепши, паметнији, способнији, успешнији и богатији од мене. У том смислу упорност, под условом да се држимо етичких норми, само добија на снази и важи за све односе.”

Зашто сe тренутно „туку” Ђилас и Митровић?

Драган Ђилас је сувласник највеће агенције у Србији „Дајрект медије” која се бави оглашавањем. Он је почетком године, за своју фирму, купио, на велико, простор у новинама и време на телевизијама и радио-станицама, а крчми их на мало. И сад, на разлици у цени – ствара добит. Власник ТВ Пинк Жељко Митровић сад, вероватно, због опште оскудице у Србији, али и својих, могућих, лоших пословних потеза, жели да део Ђиласове зараде задржи за себе. А то, колико знам, ни по ком основу, не може да учини.

А зашто Митровић то чини?

Његова телевизија је, како се прича, у озбиљним финансијским проблемима, а Ђилас је политички начет, па је овај захтев Митровића, слободно речено, начин додворавања неким новим центрима моћи у Србији на путу пројектованог дисквалификовања Ђиласа са политичке сцене.

Кад Србија добија „датум” за бољу будућност?

Кад победи свест грађана Србије да морају узети судбину у своје руке. Јер, ако се добијају лажна обећања да нас милијарде чекају у Европској унији, онда је то заваравање. С економског аспекта, нисам за ЕУ, али јесам за њу кад је реч о увођење стандарда живљења, а то значи да ја, у јасним тржишним условима, као појединац, могу да радим под одређеним скрупулама. Значи хоћу да будемо правна држава.

Шта вас брине?

На моменте ми се учини да имамо наивне вође. Стичем утисак да врло често слепо верују странцима, а странци, у сваком случају и у свакој погодној ситуацији, гледају само свој интерес. Што је разумљиво. Али, морамо да знамо: Ништа се не добија. Све се купује. Чак, врло често, и – љубав!

Чега се плашите?

Ничега. Увек сам отворено говорио и писао оно што и мислим. На телу имам више ожиљака него места за тако нешто. Али, остајем доследан да своја мишљења јасно артикулишем и истичем. Ортодоксни сам левичар, аристократског понашања.