Canada day

Прође и овај 1. јули, Дан Канаде.

На десетине хиљада људи сливало се од раног јутра у центар канадске престонице Отаве да прославе 146. рођендан те простране земље вода и шума.

До вечерњих сати, када су забава и прослава завршене импозантним ватрометом, чинило се да се цео град њише, таласа, вибрира обучен у црвено-беле боје канадске заставе. Толико разноликих и разнобојних физиономија домаћих, имиграната и туриста, толико разних религија, обичаја и језика, а сви су, од беба до погурених старина, оденули нешто црвено – бело за Дан Канаде.

Опуштене младе Канађанке шетале су у припијеним белим панталоницама и црвеним мајицама. Религиозне муслиманке носиле су за ову прилику црвене мараме преко косе и беле блузе преко дугих хаљина. Запазих и кршног, брадатог Сика са пригодно празничним, црвеним турбаном на глави.

Маштовите црвено-беле капе, канадске заставе са упадљивим јаворовим листом заогрнуте преко леђа, заставице у рукама и на качкетима, симболи Канаде на образима, рукама, бутинама употпуњавали су празнични колорит. Канађани или не, сви исказују приврженост земљи у којој живе. Са сетом се сетих оних дана када смо и ми, као Канађани и имигранти данас, срчано и с поносом славили националне празнике, носили заставе Југославије и певали химну „Хеј Словени“. И громко бодрили своје репрезентативце.

Неописива празнична гужва свуда, а гурања нема. Ни нервозе, ни преког погледа. Као да су и имигранти у овој новој отаџбини научили да обуздавају врео темперамент.

Нема ни бачених конзерви по улицама, иако њима цео дан циркулишу црвено-беле колоне добро расположених људи. Побацане амбалаже нема ни у три централна парка, где се традиционално за Дан Канаде организују концерти модерне музике и разне забаве за децу, уз могућност да се ужива и у јелу и пићу. Безалкохолном, наравно.

Свако настоји да остатке онога што поједе и попије одложи на право место – у свеприсутне корпе за отпатке. Гледајући Канађане често се замислим над интерпретацијом патриотизма. Да ли је то оно бусање у прса, уз јаке речи и вандализам које виђамо широм Балкана, или је право родољубље када намерно није покидан ни цвет у парку, ни остављена гомила ђубрета на местима где је буквално било на десетине хиљада људи.

Централна прослава Дана Канаде у Отави традиционално се одржава на платоу испред велелепног здања федералног Парламента, где се у поподневним сатима, кажу, искупило 80.000 фанова познатих извођача поп и рок музике и артистичких умећа.

Празнични програм на Парламент хилу почиње од ранојутарњих сати подизањем канадске заставе и церемонијом смене страже, а наставља се концертом необичног инструмента – кариљона. Чине га 53 звона тежине од 4,5 килограма до 10 тона, смештена   у унутрашњости парламентарног Пис тауера. Свако има посебан звук, а свира се слично оргуљама.

Много бесплатне забаве у виду живе свирке, жонглераја, разних игара за децу, шминкања и цртежа по лицу било је и у престоничним парковима.

 У част рођендана Канаде више државних институција и сви отавски музеји отворили су врата за бесплатне посете, и били су под правом опсадом знатижељника. С разлогом. Поред богате сталне поставке о животу Индијанаца и Ескима и историјату Канаде, у Музеју цивилизације у току су и занимљиве изложбе о хаићанској вуду религији и контроверзним Канађанима, укључујући глумца Доналда Сатерленда.

И монументално здање Националне галерије издржало је јуриш љубитеља уметности, јер је поред огромне колекције канадских и иностраних скулптора и сликара, између осталих Ван Гога, Реноара, Дега, Монеа и још низа чувених импресиониста, тренутно угостила и путујућу изложбу Рубенсових, Ван Дајкових и Јордаенсових слика и графика.

Иако је до сваког пункта са празничног списка атракција организован аутобуски превоз, многи су одабрали да препешаче преко мостова над реком Отавом, која дели, или спаја, како је већ коме згодно, град Гатино у провинцији Квебек и град Отаву у Онтарију. Оба града чине подручје националне престонице у коме је двојезичност закон, па огроман број Отављана течно говори енглески и француски и са невероватном лакоћом прелазе са једног на други језик.

Вековне тензије англофона и франкофона научиле су Канађане да су стрпљење и договор бољи од ратоборности међу комшијама. Уз то, Канађани негују разноликости и огромне паре дају националним заједницама за спортске клубове, градњу богомоља, културно-просветне активности, каже Вељко Видовић, који готово двадесетак година живи у Канади и ради компјутерске програме за помоћ националним заједницама. Помену и да је канадска држава помогла изградњу нове српске цркве у Отави.

Ражалостим се када мој деветогодишњи унук Урош, желећи да ме замоли да утишам музику, каже на невештом српском: Деко, молим те учини да то буде мање јаче. Али морам признати да сам срећан што су мој син и снаја, два млада лекара са троје деце, када су већ одлучили да оду из Србије одабрали Канаду, ту земљу сталожених, стрпљивих и добронамерних људи.

Младен Бачлић, Отава