ИСПРИКЕ И ИЗВИЊЕЊА

Сваке године 4. јула на Дан борца отац и ја ишли смо у Јасеновац да положимо венац и цвеће његовом оцу и брату, односно мом деди и стрицу. Убијени су у логору Јасеновац као Словенци антифашисти. Убијени су у специјалном логору 3Ц за политичке затворенике. Логору унутар логора Јасеновац, где су људи спавали на голој земљи, јер за њих није било барака. И лети и зими.

Сећам се да смо сваког тог 4. јула газили травурину и коров логора Јасеновац, обилазили гомиле шута и цигли срушених Пицилијевих пећи, одлазили до обале Саве и гледали шта је остало од скеле. Да је ту некада био логор којег су се чак ужасавали и Немци, јер је по начину убијања био најмонструознија фабрика смрти у историји човечанства, дакле на то је подсећала само једна обична табла попут сеоског саобраћајног знака. На табли је писало да ју је поставио месни антифашистички одбор Јасеновца у знак помена на око 700.000 убијених људи. Сликао сам се испод табле седећи на гомили шута. И данас имам ту фотографију.

Године су пролазиле, ледину јасеновачког стратишта смрти све више су прекривали коров и висока трава. Једног 4. јула мој је отац, тадашњи потпуковник ЈНА, отишао код председника општине Јасеновац да га упита што не среде то подручје, зашто се све то препушта трави и забораву? Председник општине је био збуњен и одговорио је у стилу "да другови из Загреба размишљају да на том месту подигну творницу, па да се због тога терен још не рашчишћава". Мој је отац био огорчен, написао је врло оштро писмо Маршалату са поруком, која, наравно, није оригинална "да народ који не поштује своју историју обично доживи да му се она понови". Писмо је стигло у Маршалат, али је и мој отац пензионисан годину дана после. У 43. години живота. Но, то и није важно, можда се исплатило. Јер, годину дана касније Богдан Богдановић је добио поруџбину да направи споменик жртвама Јасеновца.

Уместо творнице коју су планирали другови у Загребу, сада је тамо камени цвет.

Никада нисам размишљао о томе да ли је требало неко да се исприча, или извини породицама жртава јасеновачке фабрике смрти. Било је то време братства и јединства. Ко је уопште и смео да покрене ту тему? О томе се ћутало. Чак ми ни моја мајка, све до пре неколико година, није рекла да су она и цела њена породица били три месеца у усташком логору Славонска Пожега да би као Срби из Босне последњим транспортом били протерани у Србију. Нико им се никада због тога није извинио.

Па, ипак, имам велико разумевање за потез председника Србије Бориса Тадића који се у једној емисији хрватске телевизије извинио хрватском народу за све оно лоше што су му неки учинили у име српског народа. Мислим да је тако некако гласила председникова формулација и мислим да је била прилично добро изговорена. Сличну формулацију употребио је и председник Хрватске Стипе Месић приликом свог доласка у Београд и све те исприке и извињења за мене нису спорни. Штавише то су гестови које треба поздравити.

Дакле, гледао сам тај телевизијски наступ председника Тадића и утисци су да му свакако није било лако. Прво, интервју је објављен дан пре националног празника Хрватске, Дана државности, што је велики поклон председника Тадића званичном Загребу. Друго, нисам сигуран да су саветници за медије председника Србије добро припремили свог шефа за разговор са новинаром какав је водитељ емисије "Недељом у два". Председник је дозволио да га се дословно "изрешета" у његовом кабинету. При томе је, наравно, био културан, насмешен и врло позитиван, стално доказујући, чак и породичним приликама, да није српски националиста. А то је управо још више љутило водитеља, који је инсистирао на теми "српска агресија на Хрватску". Ту се председник Тадић добро снашао рекавши да је ту било свега и свачега, од грађанског рата, па надаље... Неколико година раније у истој емисији, истог водитеља на исто питање, тадашњи председник Црне Горе Мило Ђукановић је одговорио "да је Хрватска свесно ушла у ризик сукоба са тада војно јачим противником".

Наравно, председник Тадић је био шармантан у својим сећањима на Корчулу и Бадију, на Супека и Корчуланску школу. То ми се свидело, јер се тога сећам и ја. Али, шта да радимо када се тога не сећају и они други?

Углавном, оно што је мени било мало чудно у свему томе јесте та дугогодишња фасцинација космополитског Београда малограђанским духом Загреба. Као да још живе успомене на шопинг возове за Трст, печено пиле у возу и трчање по воду док воз стоји на колодвору у Загребу. Та културолошка инфериорност неких у Београду у односу на Загреб, који је ето на Западу, као да је потврда оне Крлежине "сачувај ме Боже хрватске културе и српског јунаштва".

А што се тиче исприка и извињења, то вам је као са лустрацијом. Од којег датума започети?

Краљ Александар ујединитељ, то је решио војнички. На паради српске војске у тек ослобођеном Београду није дозволио да коњица пређе преко једне аустроугарске војне заставе неке хрватске домобранске пуковније, бачене на тло пред победницима у Првом светском рату. Видевши шаховницу, краљ је зауставио параду, подигао заставу рекавши:

"Не, то не треба да се гази, то су наша браћа Хрвати"...