Кад храниоци убијају

Свакога дана у Србији четири жене страдају од руке најближег – мужа, оца или брата, а само од почетка ове године 25 жена убијено је у породичном насиљу. Прошле године у „топлом породичном гнезду“ убијено је 27 жена, што значи да треба очекивати да ће се удвостручити број жртава породичног насиља које ће ове године завршити „у читуљи“.     

Ужасни тренд се дакле наставља. Лане је пријављено 9.327 случајева насиља над женама – хиљаду више него 2011! И три хиљаде више него 2008, када су пријављена „само“ 6.272 случаја насиља.

Упркос овој поражавајућој статистици, ниједан суд у Србији током претходне године није издао налог за исељење нити једног насилника из куће, нити је издат иједан налог да се у стан усели жртва. Само 49 насилника добило је забрану приближавања члану породице на одређену удаљеност, 434 особе добиле су забрану даљег узнемиравања члана породице, а осам особа добило је забрану приступа у простор око места становања или места рада члана породице.

Врхунац цинизма је да се насилници над женама и децом осуђују на минималне или условне казне јер су – храниоци породице!   

Иако све статистике говоре да је насиље у породици у порасту, ни држава ни судови не показују да их то претерано брине. Судски поступци и даље трају предуго, а починиоцима овог насиља казне се драстично смањују због – олакшавајућих околности. Наше правосуђе је неоправдано споро и казне које се изричу насилницима неоправдано су мале – многе судије имају дилему да ли да пошаљу насилника у затвор „јер нема ко да храни породицу“ или да га казне новчаном казном „јер ће да оштете породични буџет“. Нико није истражио за колико су пребијених и убијених жена делом одговорни ови заштитници „породичних буџета“, који су Србију претворили у земљу у којој се жене све више убијају и пребијају.

Упркос чињеници да број жртава породичног насиља из године у годину расте, а насиље у породици већ десет година има статус кривичног дела, у стручној јавности и даље се води полемика о томе колико држава треба да се меша у приватност породице и њену аутономију. Ноторна је чињеница да београдски Апелациони суд мисли да „шамар није насиље“, док многи полицајци одбијају да уопште излазе на породични „терен“ по пријави насиља са образложењем да су интервенисали више пута, али да се супружници „увек помире“. Ако насилник прекрши забрану приласка жртви, он се не кажњава за учињени прекршај, а полиција упућује жену да поново покрене парницу. Иако казна за убиство износи између три и дванаест година, увек се нађу неке олакшавајуће околности за ублажавање казне. У живом памћењу јавности остао је случај насилника ком је за сурово злостављање и батинање супруге и детета досуђена минимална казна. А у образложењу пресуде је писало да је казна минимална јер је починилац – отац малолетног детета!