Зло из новобеоградских блокова

На једном наизглед безазленом дечјем игралишту на Новом Београду, деца нестају као усисана у црну рупу, и један бивши дебеовац у време НАТО бомбардовања успева да спасе свог сина, откривајући постепено наслаге времена и збивања иза ове појаве. Тако стиже до дана изградње Новог Београда, послератних радних акција, али и времена нацистичког логора из ког вреба онтолошко зло. Укратко, ово је садржај првог романа Павла Зелића „Пешчана хроника”, који је недавно објављен у „Лагуни”. Павле Зелић аутор је збирке прича „Последња велика авантура” (едиција „Прва књига” Матице српске), сценариста је стрипа „Дружина Дарданели”...

Обично стари делови града крију тајне, међутим ви сте се одлучили да мистерију романа сместите на Нови Београд. Откуда интересовање за Нови Београд, радне акције и Титове пионире?

Нови Београд је у деценијама послератне изградње поред неспорне монументалности стекао специфичан дух и идентитет и мени је био интересантан као сценографија једне узбудљиве приче о тајној историји која јесте везана за то место и његову мрачну прошлост, али се у много чему бави савременим митовима и култовима, као што је био култ ударништва гајен на омладинским радним акцијама. Наравно, постоји и јак носталгични елемент у свему томе, пре свега личан, јер сам као клинац обожавао да шетам међу блоковима, да истражујем те надреалне пејзаже, а као и вероватно већина грађана СФРЈ, одрастао сам уз приче о радним акцијама. Коначно, једна сам од последњих генерација пионира. Радне акције досад нису много обрађиване у српској књижевности, али су сви ти историјски елементи били шлагворт за заплет, који се прелама преко леђа једне двочлане породице.

Како сте „изашли на крај” са обимном архивском грађом?

Имао сам срећу да као консултанте кроз обимну архивску грађу имам и угледне историчаре, академика Љубодрага Димића и рецензента романа др Предрага Ј. Марковића, али су ми посебно важна у случају радних акција на Новом Београду била сведочанства самих актера, команданата и ударника који су их се сећали најситнијих детаља, као и безброј анегдота од којих сам најзанимљивије уплео у ткиво романа. Посебан изазов је био „развојни пут” и карактеризација главног лика, полицајца и дебеовца, у чему су ми помогли саговорници из МУП-а, захваљујући којима сам га, уместо заснованости на холивудским стереотипима, утемељио у нашој стварности.

Колико сте овим романом направили омаж Давиду Албахарију и његовом роману „Гец и Мајер”?

Поменута мрачна прошлост Новог Београда је свакако везана за концентрациони логор немачког Рајха Сајмиште, место на којем су скончале хиљаде невиних људи Јевреја, Рома, и Срба. Ова тема се поред „Геца и Мајера” који ми је био велики узор, појављује у још неколико скорашњих филмских и књижевних дела, чиме се изнова актуелизује, будући да та локација до дана данашњег није обележена. Надовезујући се на индивидуалне кривице возача камиона-душегупке у Албахаријевом роману, фокусирао сам се на два друга стварна нацистичка злочинца које такође није стигла заслужена казна, команданта логора Херберта Андорфера и његовог заменика Едгара Енгеа, званог Џелат.

Ликови деце духова осветника, као у делима Стивена Кинга, добра су подлога за идејност у роману. У ком тренутку сте одлучили да од позитиваца пионира направите мале монструме?

Мотив неумирених духова је, истина, чест и у светској књижевности, али се надам да сам успео да му дам нов обрт. Та деца у „Пешчаној хроници” осцилирају од неке врсте вечитих дечака из „Недођије” Петра Пана, који би само да се играју, до демона, искварених коруптивним моћима тог великог зла које се крије до самог краја. Постоји и важан алегоријски разлог да управо невини пионири, „нешто најбоље што ова земља има да понуди”, како сами кажу, буду оруђе те свеприсутне претње која вреба испод темеља новобеоградских блокова. Претње омогућене неспособношћу режима да је прихвати и супротстави јој се.

Онтолошко зло испливава из земље баш у тренутку НАТО бомбардовања. И баш тада се један бивши дебеовац бори за неке друге вредности...

Тако је. Илија Орловић постаје и прави јунак романа, упркос својој компликованој природи управо зато што се искупљује кроз бригу а затим и праву борбу за живот свог шестогодишњег сина Лазара. Он после трагичне смрти своје жене, а пред опасношћу да и сам погине на Косову, напушта посао и посвећује се запостављеном детету, покушавајући на све начине да му обезбеди делић безбрижног детињства. Тај однос и намера чине главну мотивацију кроз цео роман. Сматрао сам да је моћан тај дуализам подизања и рушења целе земље, то јест радних акција и бомбардовања, а било је и битно да се коначно откриће романа дешава у тренутку када су све очи света упрте у нас.

Шта за вас значи писање у оквирима фантастике и да ли ћете истрајати у томе?

Значи да имам много више могућности и могу да потенцирам неке идеје и ставове на упечатљивији начин, нарочито када користим те елементе на начин који не потпада под жанровски клише, већ, напротив, има метафоричну сврху и ефекат. Фантастика је одавно само једно од оруђа које је на располагању писцу и мени је добро служило у многобројним причама, па и у првом роману. Ипак, волим да пред себе стално постављам изазове, па је могуће да се управо зато опробам и са дужим делом у реалистичком проседеу.