Оне пећи ,,препород“, савремена верзија

На основу онога што су за ,,Политику“ написали познаваоци стања у нашим затворима и у такозваном постпеналном прихвату, одговор на питање из наслова ове серије јесте да друштво веома мало чини да затвореници не постану затвореници повратници. То је разлог, између осталих, зашто је затворима 60 до 65 одсто оних који су у тим установама већ били. Међутим, не зависи само од државних институција то да ли ће неко после првог боравка иза решетака поново доспети у исти простор. У највећој мери о томе одлучује сам затвореник, а свој „допринос“ дају и породица и њено непосредно окружење. Али,у некој мери зависи и од затворских управа и њихове способности да помогну онима који су кажњени на неки периодлишавања слободе.

Зато је важно да живот у затвору буде добро организован, а време које се тамо проводиколико-толико осмишљено. Не кажемо да морају да праве, као некада, оне пећи за ложење на чврста горива (,,препород“), али верујемо да постоје послови за које би они, или бар поједине групације међу њима, биле заинтересоване. Поучна су зато искуства службеника третмана у окружном затвору у Панчеву, с њиховим пластеницима за производњу поврћа. То што су некизатвореници кад оду на викенд кући у затвор доносили литературу да би је користили као помоћ за рад у овој пољопривредној производњи показује да је и у затворским условима могуће пробудити интересовање за рад и учење. Поготово код оних који верују да им оно што науче у затвору може касније користити.

Као што су после Другог светског рата затворске управе организовале курсеве за тада веома потребно електричарско занимање.

Сад би требало изналазити овом времену примерене послове који ће актуелним затвореницима давати наду да могу једног дана на слободи, уз помоћ стечене струке, ,,окренути нови лист“. Мада то, наравно, није нимало једноставно постићи као што је лако рећи. Затвореници су у просеку једва писмени, многи без радних навика и огрезли у криминалу, одбијају да раде, али верујемо да је већина међу њима заправо на животној раскрсници, са које могу поново на пут криминала, али и на трасу мање-више лојалних грађана. За то им је потребна помоћ још док су у затвору, а поготово у тренутку када из те установе изађу. Сад им после изласка, осим центара за социјални рад, нико не помаже, уз типично наше образложење: зашто би затвореници били привилеговани, кад другима нема ко да помогне? Тај начин размишљања осуђенике и враћа у затвор. Они ће учинити ново кривично дело и тако оштетити друштво, и материјално и ко зна како још, а рачун за ово препуштање бившег робијаша ,,прсту судбине“ ће бити вишеструко виши од онога који би био да се неко прихватио да му помогне.

Подсетимо зато на примере које су поменули аутори у нашој серији. Најпре, дилему из САД да ли затвореницима обезбедити наставак бесплатног лечења од психоактивних супстанци кад заврше с издржавањем казне. Осуђеници у Америци су се, наиме, изборили за бесплатне лекове у затворима, али не и за бесплатан наставак терапије кад доспеју на слободу, јер би у том случају били у повлашћеном положају у односу на друге зависнике који те лекове сами плаћају. Зато им наставак бесплатне терапије није обезбеђен. После извесног времена неко је, међутим, у Америци израчунао да је тај прекид терапије донео укупну штету САД (крађе, разбојништва итд.) од двеста милијарди долара, што је сума ко зна колико пута већа од оне која би била издвојена за саме лекове.

Поучан је и пример Аустрије, која бившим затвореницима без стана и посла обезбеђује смештај и новац за храну, али и одговарајуће курсеве за тражена занимања како би што пре дошли до радног места.

Овај аустријски вид помоћи и ова америчка дилема – да ли бесплатно лечити бивше затворенике у нашим условима – тешко да су примењиви, али искуства развијених земаља нам показују да ни ми не можемо седети скрштених руку у тренутку кад неко изађе из затвора. Ако човеку не помогнемо, та небрига ће нам се негде и некад вратити, и то по много вишој цени и онако како смо најмање желели.

Од сутра нова серија: Зашто је споран допунски рад лекара