Птичица!

Старо правило налаже да се не треба јављати на непознате бројеве телефона, нарочито ако је лето, и ако сте писац који је управо сео за компјутер уз прву јутарњу кафу. Али, увек се пређем и јавим се, некако ме гризе савест да ме неко зове узалуд.

И тако, ето ње. Она је из неког фенси магазина, једног од оних што се штампају на дебелом сјајном папиру. Добар дан, добар дан. Они би један велики интервју. Колико велики? Пет страна, у фенси магазину. Човече! Пет страна, колико је то куцаних знакова? Петнаест, двадесет хиљада, каже она. То као нека моја велика прича, мислим, и унапред ме мука хвата. Шта је ново што бих још или што бих уопште могла да кажем на читавих пет сјајних страна? Добро, кажем ја, дисциплиновано, истренирана још од основне школе да урадим сваки домаћи задатак. Пошаљите ми питања, рокове и тако то. Добро, каже она, али то није све. Шта још? Па да ли бисмо могле после тог интервјуа (који ћу ја тако аутистично и некомуникативно да пошаљем мејлом) да се видимо на кафи, кратко, треба јој то за неки њен завршни утисак и најаву? Добро, ’ајде, и на кафу ћемо да идемо. У глави ми се већ смрачило од помисли колико бесмислених обавеза набацујем себи управо тог тренутка. Писаћу тај интервју сатима, онда ћу се с њом договарати где ћемо да се нађемо, онда ћу седети с неким кога не познајем.

Каже, има ту још једна ситница. Шта ли је сад, мислим. Можда некоме из редакције треба да се поради по кући, да се отера ауто на технички или тако нешто. Јавиће ми се фоторепортер, каже, да направимо један сладак фото-сешн. Какав, бре, фото-сешн? Ма ништа не брините, сјајан нам је фотограф, сви му испадну супер! Ја схватам да сам у том часу већ испала супер, и то из мозга. Нећу да се сликам, кажем ја. Што нећете, како нећете? Па ето нећу, не волим то, нисам вам ја фотомодел, ја сам писац. Није мој посао да изгледам. Али то мора, већ очајна понавља новинарка, то напросто мора, лиценциран је часопис! Ко каже да мора, ја не морам ништа, кажем, глумећи особењака. Па заправо у праву сте, не морате, каже она депримирано. Још смо се неко време убеђивале, али закључак је од почетка био недвосмислен и јасан: ако нећу фото-сешн, нема ни интервјуа. И тако завршисмо тај разговор. Што сам мислила да напишем тог јутра, нисам написала. Извукла сам барем један закључак – на телефон се не треба јављати.

И пошто ми је успешно репрограмиран дан, не преостаје ми ништа друго него да наставим да мозгам на ту тему. Мислим, тај њихов маркетинг и сви ти фазони. У каквој је то уопште вези са писцем? По мом старомодном мишљењу, писац би требало да има једну једину црно-белу фотку која му се врти по новинама кад год га помену. Али не, сада, где год одете да кажете неку реч, да прочитате добронамернима неку песму, ето их ови што шкљоцају. А после вас, да простите, тагују. Хтели не хтели, осванете са свим могућим гримасама, у свим могућим новинама. Дође вам да сутрадан лепо не отварате ниједне новине.

А кад смо већ код тог маркетинга, ево и једно споредно питање, онако више реторичко. Те лепе слике и те сјајне странице, то се све ради због боље продаје, зар не? Да би се зарадило, ако добро схватам. И сви би на томе требало нешто да зараде, и власник магазина, и новинарка, и феноменални фотограф и продавац на трафици. Само писац – ништа. А о писцу је ту, као, реч. Ради бисмо били да чујемо ваше мишљење, кажу, о свему и свачему, од генетског инжењеринга до отапања глечера. Само, ако може, да све то урадите за џабе. И да потрошите неколико дана на наш фенси магазин, јер, мора бити да сте тога свесни: биће вам слика у новинама!

И ето коначно савета за Младог Писца, који ме покаткад пита шта му све треба, па да се прослави. Треба ти добар стајлинг, пријатељу. И соларијум једном недељно, по три минута. Леп кућни љубимац, то се подразумева. И ето тебе на рафовима књижара док кажеш „птичица”!