Локални смак света

Читајући о разним становницима "Националног парка Србија" који је крајем децембра 1999. године објавио "Креативни центар" из Београда, мислили смо да се шетња тим Парком, ипак, ближи крају и да се чудне живуљке и разноразне штеточине неће више слободно шеткати путевима и шумама Србије. Такву су нам, бар, наду пружили Драгољуб Љубичић Мићко, као писац онога што се дешава у "Националном парку Србија" и илустратор Добросав Боб Живковић.

Мислили смо то, признајемо наивно, и када се десио 5. октобар 2000, а очигледно су тако мислили и аутори, Љубичић и Живковић; но, машта је превазишла наду, и тако је сада пред нама поново исти тандем са природним наставком, новом књигом "Национални парк Србија 2". Код истог издавача.

На насловној страни је отирач са искреним "Wellцоме", врата кроз која улазимо у Национални парк 2, поред њих урамљени портрет неименованог криминалца (ко ће да нагађа, исти су) и средство за спасавање наивних становника Парка – венац белог лука. Да ли збиља спасава? Баш је пуно тих ендемских врста које су се запатиле у Националном парку: многе су после 5. октобра у новом руху, и дотеране да их ни мајка рођена не би препознала. Чак се и наивни (Запостављени) грађанин који је у Националном парку Србија био Trinaestus prasus трансформисао: сада је постао, сасвим у тренду са транзицијом, Razbienus kasicus prasicus. Они набоље, он нагоре…

Драгољуб Љубичић Мићко стање у Националном парку Србија, у Посети број 2, карактерише онако како већина незаштићених становника истог мисли, као Полусмак полусвета, значи ни овде ни тамо, ни на небу ни на земљи већ само КОД НАС, а све по леђима наивних. Трансформације у мери у којој се убудуће може говорити о сасвим новим врстама Парка су очигледне: ту су Јако Препредени Банкар Њам-њам, па Страни инвеститор звани Трансвеститор или Странсвестит, па Превејани Перач Пара Маестро ди "кеке бјанке", па Размахани Домаћи Тајкун у две варијанте Селица или побегач и Станарица или преузимач… О подмлађеном Медијском Могулу Пинкидинкис Никонедотакису, о Политичко-буразерском нераднику, о Криминализованом Пендректуалцу, о Дивљој шалтерској службеници и о Разгологуженој Просветитељки да не говоримо…

Много је нашег јада у овој књизи чијим се становницима смејемо на сав глас, а тек се онда освешћујемо да смо то ми и да су то људи око нас (Црногорци су једним делом, како кажу аутори, отишли у "Оплемењени парк Црна Гора").

Љубичић даје непресушну инспирацију илустратору Живковићу, њих двојица су тандем који нам је у "Националном парку 2", текстом и цртежима одгонетајући нимало лаке мимикрије разних специја на српском простору, дао "непобитан доказ да се догодило оно што смо назвали Полусмаком Полусвета, односно да су све оне дуго жељене промене, непосредне последице Изборног удара (тада наглашаване као суштинске) остварене само половично и то не увек најбоље…" Има, међутим, у овом сатирикону једно поглавље које брине и о здрављу Срба. Шта Срби, дакле, једу? "Можда понајвише – сами себе. А од чега сит од тога и дебео." А ту ни бели лук, пожељни зачин у сусрету са преобраћеним и тешко препознатљивим предаторима и карниворама, како би се лакше сварили, не помаже.