Фудбалско срце великог текстилца

Пирот – Драган Николић (80) једина жива пиротска привредна и спортска легенда, скоро цео свој радни век провео је руководећи једним од највећих и најуспешнијих текстилних предузећа у Југославији – Индустријом одеће "Први мај" у Пироту. Дани самопрегорног рада су одавно за њим, а пензионерске проводи у друштву породице и пријатеља, са којима у кафеу "Спорт плус" најчешће разговара о фудбалу. Скроман, какав је одувек био, нерадо говори о својим пословним успесима, који су на сваком кораку утиснути у Пироту, и својој љубави према Фудбалском клубу "Раднички".

Николићев ауторитет, чини се, има и данас исту снагу као у време највећих успеха у текстилној индустрији и када је "Раднички" седамдесетих година куцао на врата Прве лиге. Иако фабрику "Први мај" воли као и своју породицу, ипак смо најпре разговарали о фудбалу. Почасни, доживотни председник пиротског "Радничког", Николић је у управи овог клуба од своје 22. године, да би, када је постао генерални директор "Првог маја", уз помоћ радника преузео и финансирање клуба и помогао у тешкој борби за улазак у Прву лигу.

Фудбал му је, каже, "ушао у крв" још кад је био дете, али да о њему треба и бринути научили су га његов фудбалски учитељ Божидар Мишић, часовничар и велики заштитник овог спорта, као и пиротска фудбалска легенда Мирослав Пауновић Паун. Николић навија за "Партизан" и дуго година је био у управи и овог клуба. Ипак, најчешће се дружио са звездашима, па је дугогодишњи први човек нашег фудбала Миљан Миљанић о њему рекао: "Кад би сваки град имао по једног Драгана Николића, у младим или познијим годинама, свеједно, наш фудбал би цветао".

Ових дана, шансе да "Раднички" уђе у бараж за Прву лигу су велике, а дан одлуке је недеља, када играју утакмицу са екипом ЧСК-а из Челарева. Какве су ваше процене?

– Биће тешко, али Прва лига је наш давнашњи сан. Већ дуже време не могу да пратим чак ни радијске преносе, већ чекам да се утакмица заврши па питам за резултат. "Раднички" је у мом срцу, али моје срце је много шта већ издржало. Пратим "Раднички" и мислим да смо имали срећу да привредник какав је Драгослав Јоцић Треф прихвати да буде председник клуба, што је у клубу одлични тренер Небојша Вигњевић и неколицина квалитетних играча. Оно што недостаје клубу јесте инфраструктура на стадиону, која је запуштена и у коју треба доста уложити. Већ две године општина издваја новац за клуб, први пут у историји града, а задовољан сам и подршком председника општине Владана Васића. То, ипак, не може у недоглед, а приватизација клуба је потреба и неминовност.

Некада је, под окриљем "Првог маја", клуб бележио сјајне резултате, а имали су два пута шансу да уђу у Прву лигу у СФР Југославији. Како сте у време самоуправљања успели да помажете фудбалски клуб?

– Више од 3.000 радника "Првог маја" прихватило је обавезу да део наше велике породице постане и "Раднички". Финансирали смо све, од опреме до путовања, али моји планови су били много амбициознији и желео сам да од клуба направим пиротски бренд. Много сам путовао због посла, али сам успут посећивао најбоље фудбалске терене у Мадриду, Милану, Манчестеру. Сакупљао сам идеје и временом уз помоћ мојих радника направљен је главни терен, затим још три помоћна, а онда смо изградили свлачионице, ресторан, собе, све да би фудбалери имали услове за рад као и прволигашки клубови. У то су се уверили признати југословенски спортски радници и фудбалери "Партизана", "Црвене звезде", "Хајдука". Укључили смо "Раднички" у пословну политику фабрике и брзо смо освојили југословенско тржиште, а наши фудбалери су добрим резултатима славили име града и фабрике.

Кроз помоћ фудбалерима и осталим спортским клубовима у граду назире се велика снага "Првог маја". Како је било на почетку?

– Педесетих година постао сам директор предузећа у оснивању и док сам коњском запрегом развозио материјал за шивење по разбацаним малим радионицама у граду, тражио сам најпогодније место за изградњу фабрике. Једног дана одвео сам раднике на ледину и рекао да ће на том месту бити фабрика. Пре подне су радили за машином, а по подне градили фабрику. Врло брзо смо сви били под истим кровом. То је много значило радницима, чије сам потребе увек стављао на прво место. Брзо смо напредовали и, осим усвајања нових технологија и инвестирања у производњу и људе, схвaтио сам да је раднику потребно и пријатно радно окружење. Тако је настао велики парк, са неколико фонтана, великим бројем скулптура, мозаика, уметничких слика познатих стваралаца. Пошто су запослени углавном жене, у кругу фабрике изградили смо обданиште, фризерски салон, фабричку библиотеку, здравствену амбуланту.

Својевремено привредно чудо на југоистоку Србије "Први мај" посетило је више од милион људи. Како тумачите садашње стање у предузећу у коме ради 1.800 радника?

– Тешко сам подносио проблеме које је фабрика имала у годинама кризе, јер сам учествовао у њеном стварању. И када је купљена није ми било лако, али сматрам да ће садашњи власник Ђорђије Ницовић, кога познајем, успети да прошири производњу. Тражио је моју помоћ, али због здравља сам одбио. Обећао ми је да можда неће моћи да врати стари сјај фабрици, али да ће се трудити да поправи ситуацију. Такође, Ницовић је рекао да је спреман да помогне у обнови стадиона, те да се укључи и у финансирање "Радничког".

--------------------------------------------------------------------------

Млади председник општине

Драган Николић је кројачки радник, али је после демобилизације, 1950, већ са 22 године постао директор фабрике у оквиру комбината коже и вуне, а потом је био на челу у још два предузећа. По партијском задатку, био је неко време директор и Пекарског предузећа, а годину дана био је председник Скупштине општине Пирот, када је имао 25 година. У једном мандату био је посланик у Савезној скупштини Југославије. Добио је многобројна признања, а најдража су, како каже, Орден јунака социјалистичког рада. Први је привредник у Југославији коме је додељена награда АВНОЈ-а.