Чикаго ће помоћи да „Арлемм” траје

Ариље – Лепа летња смотра младости и класичне музике „Арлемм” (Ариљска летња музичка манифестација) траје ових дана у Ариљу, а међу важним гостима је и Весна Грбовић из Чикага, родом Ариљка.  Она у свету шири глас о овом ариљском пројекту и пресудно доприноси организовању групе „Пријатељи Арлемма у САД”.

У Америци је остварила запажену каријеру. До пре који месец, пуних осам година, била је декан Илиноис института за визуелне уметности, који има шест огранака у три америчке државе, а сада је у приватном бизнису. Пре тога имала је у Чикагу галерију уметничке фотографије „Поинт ов вју”, била је и концептуални уметник, па се посветила академској администрацији. Из Србије, где је студирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду, у Америку је отишла 1992. године. Тамо је завршила факултет и последипломске студије, стално се усавршавала.

– Човек може да успе у Чикагу и Америци, без обзира на комплексност садашње глобалне економске ситуације. Американци су заинтересовани за просперитет своје заједнице, али и за просперитет сваког појединца у њој – каже Весна задовољна животним избором. Носталгији не подлеже, али ипак два-три пута годишње долази у родно Ариље. Задржала је чврсту везу са Србијом. Манифестацију „Арлемм” сматра посебном по темељности, свеобухватности и квалитету. Овај спој младих и класичне музике је импресионира, сматра да покретач пројекта Драгутин Младеновић са својим тимом успева да створи стандард међуљудске размене за пример.

– Пожелела сам да пронађем начин да томе помогнем и повела дијалог с мојим пријатељима у Чикагу, укључујући и нашег конзула Деска Никитовића. Створила сам групу „Пријатељи Арлемма у САД”, а заједно смо успели да обезбедимо новац у корист организовања манифестације. Давали су наши пријатељи – и Американци и Срби који верују у уметност, у класичну музику, у оно што ја радим. Циљ моје ангажованости јесте да „Арлемму”, који ради у корист уметности и младости Србије, обезбедимо што дуже трајање, а да „Пријатељи Арлемма у САД” постане званична фондација – објашњава наша саговорница.

Весна Грбовић прати прилике у култури код нас, сматра да српска култура може да иде укорак са светом, уз усредсређеност, дисциплину, заједнички рад, самоиницијативу, па и још већу подршку државе.

– Свако одржавање уметности, а Чикаго, на пример, има изванредан симфонијски центар и оперу, захтева једну врсту колективног напора да то постоји и опстане. Ништа се само од себе не догађа. Свако тамо доприноси опстанку културе, не само они што великим новцем помажу догађаје већ и сваки студент, грађанин из публике доприноси на свој начин. Пре свега присуством, јер само ако је сала пуна могуће су следеће продукције. Може се то пренети и на Србију, где социјалне изазове није лако решавати, а апатија, која се понекад види, постаје разумљива. Али и овде треба да се схвати значај сваког појединца. Американци кажу: „Ако не ти, ко ће онда?” Дубоко верујем да је обавеза свих чланова друштва да позитивно доприносе просперитету заједнице, ако не материјалним онда ресурсима свог времена, вештином, енергијом и присутношћу. Одговорност за цивилизован живот почива на сваком од нас – истиче Весна Грбовић.

-------------------------------------------------

Кад би дошао Стефан…

На питање кога би волела да види на следећем „Арлемму”, Весна Грбовић недвосмислено одговара:

 – Стефана Миленковића. Он предаје виолину управо на државном универзитету Илиноис, на коме сам ја завршила студије фотографије. Било би ми драго да дође у Ариље, био би то тематски спој две државе и два континента.