Нови српски обичај

После „традиционалне српске свађе међу пријатељима”, како је премијер Ивица Дачић назвао инцидент у којем је ножем избоден председник КК Партизан Предраг Даниловић, сад смо добили нови „српски обичај”: кад капитен игра лоше, вођа навијача је дужан да му скине капитенску траку! Лепо, прескочи ограду, прошета се поред обезбеђења као на корзоу, скине капитену траку и врати се на трибине дочекан овацијама!

Да је то сасвим нормална ствар у фудбалу покушали су да нас убеде и Фудбалски клуб Партизан и дотични фудбалер и навијач. Да ли су убедили и себе?!

То што нам је прекјуче сервирао ФК Партизан, кад је представљено да су један од вођа „гробара” Милош Радисављевић Кими и фудбалер Марко Шћеповић „одлични другови”, покушавајући да заташка своју велику бруку, много је већа трагедија него пораз од Лудогореца. Више је то за Риплија него оно што се збило на атлетској стази који тренутак после утакмице, јер клуб не само да није заштитио свог младог играча (22 године), већ га, по свему судећи, саветује да обмањује и себе и јавност.

Само ове године, десетине европских клубова су се сами, не чекајући мишљење ни владе, ни полиције, ни судства, одрекли својих навијача за које су проценили да руже имиџ клуба. Рецимо, Челзи је двојици, који су на расној основи вређали фудбалере за време утакмице, заувек затворио врата „Стамфорд бриџа”. За тако нешто, уосталом, и није потребан закон. Да не помињемо шта би било када би неки навијач Челзија ушао на терен и скинуо траку Џону Терију!?

Капитенску траку у спорту носе витезови над витезовима, за њу се боре, бране је као заставу у боју. Носе је углавном најстарији и најискуснији и стога не треба осуђивати Шћеповића што ју је једноставно препустио некоме пред ким и полицији клецају колена. Зар очекивати од једног фудбалера, свесног ко ведри и облачи у нашем фудбалу, да уради оно што се не усуђују ни клуб, ни обезбеђење.

Из Синдиката фудбалера Србије кажу да су и овакве сцене разлог што играчи беже из наше земље главом без обзира. Иду тамо где је безбедније. Истраживања су показала да би више од 90 одсто српских фудбалера, кад би могли да бирају, пре играло у Албанији него у Србији.

Постоји овде још један апсурд. Навијачи дају себи за право да суде ко је играо по њиховом укусу, да уређују политику клубова, док клубови ћуте кад би као најпозванији требало да изнесу свој став о таквим навијачима. Оглашавају се само кад им се додворавају као „12. играчу” који прави „паклену атмосферу”, док им тај исти „најбољи играч” малтретира играче, додуше оне обичне, укључујући и капитена, уништава имовину и прави милионску штету.

Поред оваквих навијача непријатељ им и не треба.