Предатор

По­сто­је нај­ма­ње две шко­ле ми­шље­ња ме­ђу кри­ти­ча­ри­ма иде­је Алек­сан­дра Ву­чи­ћа да за са­вет­ни­ка у Вла­ди Ср­би­је ан­га­жу­је До­ми­ни­ка Строс-Ка­на, осра­мо­ће­ног бив­шег ди­рек­то­ра Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да ко­га у Па­ри­зу че­ка су­ђе­ње за сек­су­ал­но под­во­ђе­ње.

Јед­ни ми­сле да се Ву­чић се­тио Строс-Ка­на ка­ко би „пре­па­ко­вао” ду­го­ве и ус­пут уми­рио ме­ђу­на­род­не кру­го­ве за­бри­ну­те што је њи­хов ста­ри зна­нац Мла­ђан Дин­кић из­ба­чен из вла­де.

Дру­ги твр­де да ни­је реч о струч­но­сти и да је Ву­чић са­мо хтео да „за­се­ни про­сто­ту” до­во­ђе­њем у Бе­о­град чо­ве­ка ко­ји би да­нас вр­ло ве­ро­ват­но био пред­сед­ник Фран­цу­ске да пре пар го­ди­на ни­је оста­вио сум­њи­ве ма­сни­це на те­лу цр­не еми­грант­ки­ње у лук­су­зном њу­јор­шком хо­те­лу.

Но за­то је 2011, ка­да је Строс Кан ухап­шен због на­си­ља над со­ба­ри­цом, го­то­во цео Бе­о­град при­па­дао са­мо јед­ној шко­ли ми­шље­ња: да је Сар­ко­зи сме­стио по­ли­тич­ком про­тив­ни­ку и да по­ква­ре­на со­ба­ри­ца ла­же. О то­ме има мно­штво тра­го­ва у ли­бе­рал­ној срп­ској бло­гос­фе­ри.

Све то, ме­ђу­тим, ви­ше ни­је бит­но.

Ни­је бит­но је­су ли Ву­чи­ће­ви кри­ти­ча­ри ли­бе­рал­ни ин­те­лек­ту­ал­ци или му­шки шо­ви­ни­сти. Ни­је бит­но је­су ли ис­кре­ни по­бор­ни­ци пра­ва же­на или ли­це­ме­ри ко­ји са­мо тра­га­ју за ње­го­вом Ахи­ло­вом пе­том. То смо ли­це­мер­је ви­де­ли ла­не, ка­да је гра­до­на­чел­ник Бе­о­гра­да по­пљу­вао ле­ген­дар­ног гра­до­на­чел­ни­ка Њу­јор­ка Ру­ди­ја Ђу­ли­ја­ни­ја због то­бо­жње по­др­шке НА­ТО бом­бар­до­ва­њу. Да би од­мах за­тим то­пло при­мио чо­ве­ка ко­ји је ствар­но слао бом­бар­де­ре на Бе­о­град, фран­цу­ског ми­ни­стра вој­ног из 1999, го­ди­не Але­на Ри­ша­ра, ка­да је уочи из­бо­ра до­пу­то­вао у Бе­о­град да нас оба­ве­сти да Фран­соа Оланд у пот­пу­но­сти по­др­жа­ва Бо­ри­са Та­ди­ћа.

Ов­де је би­тан са­мо прин­цип.

До­ми­ник Строс-Кан је ме­ђу­на­род­ни сек­су­ал­ни пре­да­тор. Ме­ђу ње­го­вим жр­тва­ма су же­не свих бо­ја и про­фе­си­ја (со­ба­ри­це, про­сти­тут­ке, стју­ар­де­се, но­ви­нар­ке, по­ли­ти­чар­ке, бан­кар­ке). Је­су ли све те же­не ла­жљи­ви­це, или ла­же и об­ма­њу­је Строс-Кан?

Огром­ну ка­у­ци­ју за из­ла­зак из њу­јор­шког за­тво­ра том фи­нан­сиј­ском ге­ни­ју мо­ра­ла је да пла­ти су­пру­га, бо­га­та на­след­ни­ца. Ис­пла­ти­ла је и со­ба­ри­цу, да би га на кра­ју ипак оста­ви­ла. Строс-Кан је ла­гао сви­ма, али не­ће Ср­би­ји?

А власт, ко­ја на­ме­ра­ва да га пла­ћа на­шим нов­ци­ма, твр­ди да су то ње­го­ви при­ват­ни про­бле­ми. Зар не уме да на­ђе екс­пер­та ко­ји ни­је под кривичном оп­ту­жбом? Џо­зеф Шти­глиц, бив­ши главни економиста Свет­ске бан­ке, за раз­ли­ку од Строс-Ка­на не­ма по­ли­циј­ски до­си­је, већ Но­бе­ло­ву на­гра­ду.

Об­ја­сни­те нам још јед­ном, за­што нам оно тре­ба До­ми­ник Строс-Кан?