Ресетовање Обамине грешке

Упркос томе што су одлуку америчког председника да откаже билатерални самит са руским председником Владимиром Путином медији углавном приказали као последицу сукоба око Едварда Сноудена, потез Барак Обаме, суштински, најмање је изазван ситуацијом око бившег сарадника америчких тајних служби. То што Сноуден сада ужива привремени азил у Русији показало се као изванредан изговор Обами да на посредан начин свету каже како је његова политика ресетовања односа САД и Русије пропала. Или бар у догледно време не би требало очекивати неки значајнији напредак у чувеном „ресетовању”, које је најавио када је први пут ушао у Белу кућу.

Права дијагноза односа две силе у овом тренутку можда најбоље је могла да се препозна у томе што је Обама најпре изјавио да се Путинова Русија враћа хладноратовском размишљању и менталитету, жестоко је критикујући за кршења људских права нарочито геј популације, да би прекјуче покушао да убеди новинаре да није у лошим односима са Путином. То су, иначе, многи закључили из њихових гримаса и говора тела, који се виде на фотографијама билатералног сусрета на јунском самиту Г-8 у Северној Ирској. Обама се прекјуче потрудио да убеди новинаре да их не заварава то што Путин, како је рекао, „има ту врсту опуштеног држања тако да личи на клинца који се досађује у задњем делу учионице”, истичући да је права „истина да када разговарају, то је врло често веома продуктивно”.

Овим описом, уз опаску да је „питање где они (Руси) желе да воде Русију”, Обама је заправо на најбољи начин потврдио да је септембарски билатерални самит отказан не због Сноудена већ због тога што је Вашингтон свестан да после самита не би могли да изађу пред јавност ни са једним усаглашеним питањем.

То што је за време председниковања Медведева успео да с Русијом потпише нови Старт, уговор о плану смањењу нукеларног наоружања, и да договори да се преко руске територије снабдевају трупе НАТО-а у Авганистану, изгледа је подстакло Обаму и његове сараднике да помисле да ће Русија прилагодити своје геостратешке, политичке и економске интересе тако да не сметају америчким. То се наравно није догодило а размимоилажења интереса две силе постајале су све већа. Сноуден је само врх леденог брега испод кога се крију дубоке разлике око спорног нуклеарног програма Ирана, грађанског рата у Сирији, противракетне одбране НАТО-а на европском тлу, стања људских права у Русији, америчког закона о Магнитском, руског закона о забрани геј пропаганде, америчког усвајању руске деце без родитеља, демократије у Русији...

Да је Кремљ бар позитивно одговорио на Обамин предлог о драстичном смањење нуклеарних глава, које је он најавио у говору у Берлину, амерички председник би сигурно дошао у Москву. Макар Путин опет изгледао као да се много досађује са њим, Обама би био насмејан јер је успео да бар нешто изнесе како конретан напредак у „ресетовању”.

Иако није видео шта би био резултат самита, Обамина одлука је грешка и то из више разлога. Историја међусобних односа указује да када је први човек СССР-а Никита Хрушчов отказао 1960. самит са председником Двајтом Ајзенхауером у знак протеста због инцидента са шпијунским авионом У-2, односи две силе су дуго потом били веома отежани. То би могло и сада да се догоди, нарочито, што Кремљ кроз глас аналитичара и новинара блиских властима поручује да Русија ово види као знак Обамине рањивости, закључујући да нема превише тога што они могу да ураде са овом америчком администрацијом.

Непланирана последица би могла да буде и гурање Москве у загрљај Пекинга, што и те како не би ишло у корист америчким интересима, које су своју геостратешку стратегију окренули према Азији, односно Кини. Да је ова опасност по САД реална, доказују и речи Дмитрија Симеса, председника вашингтонског Центра за националне интересе, који истиче да ових дана руски и кинески лидер телефонирају много чешће него било ко од њих двојице са америчким колегом.

Погрешна је процена и да је ово забринуло Путина, будући да су уредници московских медија блиски Кремљу у уводницима већ истакли да „Русију, отворено говорећи, то не занима”. С друге стране, и либерални противници Путина су незадовољни, јер сматрају да је Обама пропустио прилику да бар јавно пред Путином каже шта замера руској верзији демократије. Ако не пред њим, онда бар на састанку са активистима невладиних организација или у говору на неком од универзитета. Леонид Гозман, један од руских опозиционих политичара, ситуацију пореди са 1972. када је тадашњи СССР „био као концентрациони логор без жице, али је Ричард Никсон ипак посетио Леонида Брежњева тако да су разговарали о проблемима и сви су били на добитку”.

Додуше, совјетска инвазија Авганистана 1979. срушила је време совјетско-америчког детанта а Џими Картер је одлучио да САД бојкотују Олимпијске игре у Москви 1980. Срећом, Обама је овог пута најавио да ће амерички спортисти учествововати на Зимским олимпијским играма у Сочију, додајући да се против спорног руског закона о забрани геј пропаганде најбоље борити тиме што ће неко од геј атлетичара добро да прође на играма или да освоји медаљу. Чини се, ипак, да би знатно боље било да Обама озбиљно разговара с Путином о свему и тиме „ресетује” сопствену грешку. Јер, у време када свет има прегршт компликованих проблема, који изискују то да државници буду изврсне дипломате и преговарачи, одбијање разговора ничему не доприноси.