За децу мора да има

Ко може да остане равнодушан пред сликом мале Аните, која од нас очекује да јој помогнемо да добије ново срце и живи као њене вршњакиње? Нација је на исти начин реаговала и на малу Тијану. Сви смо се трудили да помогнемо и док смо се борили за Тијану, нико није хтео ни да мисли о томе како се можда све неће завршити срећно, јер се ни у Америци срце не може купити никаквим новцем. Потребно је и много среће, донатор и првенство на листи чекања за нови орган.

Овог је викенда нашу савест потресла и трагедија мајке чија је беба умрла због пропуста лекара на клиници Народног фронта у Београду. Ништа не дира тако дубоко у срце као судбина невиних младих створења. Кад су деца посреди, разум не може да се пробије кроз емоције.

То виде политичари, који знају да се против таквих емоција не може. Па када не могу да реше проблем, покушају да се извуку бирократским зачкољицама. Тако су прошле седмице у једном дану донели две дијаметрално супротне одлуке. У року од само 24 часа одлука да се деца о трошку државе не шаљу на трансплантације срца у иностране клинике је промењена, па је у петак касно по подне поручено да ће држава платити све што је потребно да Анита буде оперисана у страној клиници.

Погрешан је био покушај челника Министарства здравља и Републичког фонда за здравствено осигурање да се крију иза параграфа који не дозвољавају дискриминацију у лечењу. Још горе је било то што су одлуку Уставног суда којом је поништена дискриминација старијих грађана у прописивању лекова покушали да искористе као изговор да не шаљу децу на лечење у иностранство. Погрешно је посегнути за таквим аргументом у Србији, где још кажемо: ако нема за децу, онда за кога има? Уосталом, питају с правом грађани, шта ће нам држава, све банке и фондови осигурања, ако нема пара за лечење тако тешко болесне деце.

Суочени са таквом реакцијом јавности, одговорни се нису ни усудили да помену да одлуком да спасавају једно дете, можда неће моћи да помогну у лечењу стотинак друге деце. То, наравно, није разлог да се ускрати помоћ малој Анити.

Ми смо сиромашни, али када нас позову, одазваћемо се и даћемо колико ко може. То ћемо радити све док једног дана неко не каже сурову истину да некад рационално мора да буде изнад емотивног. Ниједан лекар неће радо родитељу да каже да су шансе да се добије орган и успешно изведе трансплантација код најтежих облика кардиомиопатије – изузетно мале. Нико у овом тренутку не сме наглас да изусти да је прошле године у целом свету код деце урађено пет истовремених трансплантација и срца и плућа и да се нису завршиле успешно.

Живот не може увек да се купи новцем. Да није тако, творац „Епла” Стив Џобс, икона савременог доба и милијардер ком су лекари покушали да помогну трансплантацијом панкреаса, био би и данас жив. Али борио се до самог краја. Нада увек постоји, био човек дете или одрасла особа, сиромашан или најбогатији на свету.