Za decu mora da ima

Ko može da ostane ravnodušan pred slikom male Anite, koja od nas očekuje da joj pomognemo da dobije novo srce i živi kao njene vršnjakinje? Nacija je na isti način reagovala i na malu Tijanu. Svi smo se trudili da pomognemo i dok smo se borili za Tijanu, niko nije hteo ni da misli o tome kako se možda sve neće završiti srećno, jer se ni u Americi srce ne može kupiti nikakvim novcem. Potrebno je i mnogo sreće, donator i prvenstvo na listi čekanja za novi organ.

Ovog je vikenda našu savest potresla i tragedija majke čija je beba umrla zbog propusta lekara na klinici Narodnog fronta u Beogradu. Ništa ne dira tako duboko u srce kao sudbina nevinih mladih stvorenja. Kad su deca posredi, razum ne može da se probije kroz emocije.

To vide političari, koji znaju da se protiv takvih emocija ne može. Pa kada ne mogu da reše problem, pokušaju da se izvuku birokratskim začkoljicama. Tako su prošle sedmice u jednom danu doneli dve dijametralno suprotne odluke. U roku od samo 24 časa odluka da se deca o trošku države ne šalju na transplantacije srca u inostrane klinike je promenjena, pa je u petak kasno po podne poručeno da će država platiti sve što je potrebno da Anita bude operisana u stranoj klinici.

Pogrešan je bio pokušaj čelnika Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da se kriju iza paragrafa koji ne dozvoljavaju diskriminaciju u lečenju. Još gore je bilo to što su odluku Ustavnog suda kojom je poništena diskriminacija starijih građana u propisivanju lekova pokušali da iskoriste kao izgovor da ne šalju decu na lečenje u inostranstvo. Pogrešno je posegnuti za takvim argumentom u Srbiji, gde još kažemo: ako nema za decu, onda za koga ima? Uostalom, pitaju s pravom građani, šta će nam država, sve banke i fondovi osiguranja, ako nema para za lečenje tako teško bolesne dece.

Suočeni sa takvom reakcijom javnosti, odgovorni se nisu ni usudili da pomenu da odlukom da spasavaju jedno dete, možda neće moći da pomognu u lečenju stotinak druge dece. To, naravno, nije razlog da se uskrati pomoć maloj Aniti.

Mi smo siromašni, ali kada nas pozovu, odazvaćemo se i daćemo koliko ko može. To ćemo raditi sve dok jednog dana neko ne kaže surovu istinu da nekad racionalno mora da bude iznad emotivnog. Nijedan lekar neće rado roditelju da kaže da su šanse da se dobije organ i uspešno izvede transplantacija kod najtežih oblika kardiomiopatije – izuzetno male. Niko u ovom trenutku ne sme naglas da izusti da je prošle godine u celom svetu kod dece urađeno pet istovremenih transplantacija i srca i pluća i da se nisu završile uspešno.

Život ne može uvek da se kupi novcem. Da nije tako, tvorac „Epla” Stiv Džobs, ikona savremenog doba i milijarder kom su lekari pokušali da pomognu transplantacijom pankreasa, bio bi i danas živ. Ali borio se do samog kraja. Nada uvek postoji, bio čovek dete ili odrasla osoba, siromašan ili najbogatiji na svetu.