Читајте устав!

Последњих неколико месеци у САД, у десетинама великих градова, међу којима су и Њујорк, Вашингтон, Сан Франциско и Лос Анђелес, одржани су протести грађана незадовољних због сазнања да им власти без лимита и контроле читајуимејлове, есемесове и прислушкују телефонске разговоре. Демонстранти мисле да је застрашујућа визија тоталитарног света из чувене Орвелове „1984“ на путу свог остварења, а властима поручују: „Не 1984“, „Читајте Устав,а не нашимејл“, „Обновите 4. амандман“.

Можда, због нешто слабије упућених, вреди подсетити да 4. амандман на Устав САД, један од десет првих, „великих амандмана“, који чине Повељу о правима (Bill of Rights),и који су имали снажан утицај на развој и гаранције људских права у међународним размерама, штити од неоснованих и прекомерних претреса, прегледа и заплена. Писан је пре више од два века архаичним језиком, логично, али у савременим условима његове гаранције свакако би морале да се тичу и електронске комуникације.

Грађани, позивајући се на њега, поручују политичарима да ако желе да поврате њихово поверење морају поново успоставити гаранције основних људских права.

Покрет незадовољства, зна се, почео се развијати након што је бивши агент ЦИА Едвард Сноуден обелоданио свету тајне програме ЦИА и НСА, односно сурову истину да се милиони Американаца али и милиони људи широм света шпијунирају пресретањем и праћењемимејлова, есемесова и разговора мобилним телефонима. Цео догађај јесте, пре свега, „амерички“,али је очито отворио читав низ питања релевантних у међународним релацијама. Сва се своде на једно – да ли, боље речено:у којој мери, власти других земаља практикују овакав однос према „зајамченим“ људским правима?

Зато је порука „Читајте Устав,а не нашимејл“ универзално занимљива.

У нашем Уставу гаранције тајности писма и других средстава општења јесу на врло високом нивоу. Тајност је „неповредива“, а одступања су дозвољена „на основу одлуке суда“ и то ако су „неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије“.

Верују ли грађани у остваривање ових гаранција?

Проблем је управо то што могу само да „верују” или „не верују”, а друштву које жели да буде демократско нетреба веровање, већ извесност. Немамо механизме који заиста гарантују да се о тајности комуникације грађана одступа само из разлога и на начин предвиђен Уставом. Управо затосу пре више од годину дана заштитник грађана иповереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личностипредложили надлежнима „пакет” од 14 мера, чију реализацију сматрамо минималном претпоставком за успостављање таквог механизма. Тај „пакет” добио је снажну вербалну политичку подршку. На реалну још чека.

Годинама су биле у примени одредбе закона које су безбедносним структурама омогућавале приступ „задржаним подацима“ без одлуке суда. У поступцима покренутим на захтев заштитника грађана и повереника Уставни суд јесте огласио неуставним одредбе Закона о ВБА и ВОА и Закона о електронским комуникацијама, али су „одговарајуће“ одредбе нпр. ЗКП-а још увек на снази.

И квантитативни подаци о коришћењу „лаког“ приступа безбедносних структура задржаним подацима нису умирујући. Надзор који је спроведен по налогу повереника показао је да је број приступа бази тих података само једног провајдера, у само једној години, био преко 270.000. Толики број просто намеће питање – је ли могуће да су сви ти приступи оправдани легитимним и легалним разлозима.

О легитимности разлога којима мање више све безбедносне структуре на свету „правдају“ своје растуће апетите према подацима о комуникацији или из комуникације грађана, на начелном нивоу, „не вреди“ расправљати. Упадљиво су легитимни. Борба против организованог криминала. Борба против тероризма. Заштита безбедности државе. Само, уз легитимност, нужан је и други услов – легалност.

Настојања да се безбедносним структурама омогуће што бољи услови за остваривање легитимних циљева морају имати лимите. Мора бити неспорно да су ти лимити гаранције људских права и слобода уписаних у Устав.

Гаранције тих слобода се не смеју доводити у питање. Јер вреди парафразирати још једног Американца, Бенџамина Френклина: „Ко се ради безбедности одрекне слободе не заслужује ни безбедност ни слободу.“ И ризикује да остане и без једног и без другог.

Повереник за информације од јавног значаја