Трећем детету просечна пензија

Србија се суочава с драматичним демографским проблемима. По тренду у протеклом делу године успех je ако будемо имали 67.000 живорођених беба (исто као 2012), док ће тренд пада морталитета (на вероватних 98.000 до 100.000 ове године) оборити стопу негативног природног прираштаја на (и даље врло високих) 32.000, што је чак 4,5 промила. Имајући у виду да је процењени нето одлив становништва из Србије годишње најмање 11.000, а вероватно око 13.000хиљада људи,Србија ће ове године имати скоро 45.000становника мање него 2012.

Оно што можемо очекивати наредних година је слично просечно смањење популације, што указује да би се за десет година укупна популација земље могла смањити за око 450.000. Проблем није само у томе што нам села одумиру, већ је проблематика природног прираштаја веома важно економско питање. Наиме, с оваквом тенденцијом доводи се у питање одрживост пензионог система који почива на међугенерацијској солидарности. То значи да пензије не потичу из некаквог аутономног фонда већ од тренутних плата. Дакле, ако се смањује број оних који раде, а повећава број пензионера (тренутно по око један одстогодишње, или око 17.000нето), то значи да ће у блиској будућности бити све мање пара за пензије.

Оно што многима на први поглед изгледа добро то је да ће се Србија за око деценију и по суочити с мањком запослених будући да се смањење популације највише одражава на (потенцијалну) радну снагу. Уодсуству имиграције (које, кад је о Србији реч,тешко да ће бити у већем броју) то би значило снажан притисак на раст зарада и губитак и онако слабе конкурентности домаће привреде.

Постојеће мере подршке наталитету дале су скромне учинке док би рад на повратку исељеника такође дао скромне резултате, а и смањио би снажан прилив који Србија остварује од дознака. Наиме, земља која нема обилне ресурсе нити технологију практично мора да извози радну снагу, као што то Србија и чини пуних пола века. Смањење морталитета на срећу се већ дешава, али то јепроцес који не може битније да поправи неповољну демографску пирамиду земље, нити њене економске перформансе. Дакле, како решење не може бити ни снажна имиграција сународника (јер је њихов број врло скроман у региону),захваљујући чему је Србија била шампион Европе по природном прираштају 1870–1913, подизање наталитета чини се једином солуцијом. Поента је само наћи најстимулативнију али и економичну меру.

Законским актом којим би свако треће новорођено дете добило финансијски додатак који би трајао до пунолетства и који би био једнак просечној месечној пензији (24.000динара) знатанброј мајки, односно родитеља, подстакао би да размишљају о принови. Закон би важио за трећерођену децу с датумом рођења не ранијим од девет месеци од усвајања закона (на пример 1. јул 2014). Да би се спречило стварање сиромаштва збирни број година раднога стажа оба родитеља би морао да будеминимално пет година, док би код оних који имају пребивалиште на селу услов био да имање не буде мање од једног хектара. Дете и родитељи би морали да будудржављани Србије с пребивалиштем у Србији, док би промена пребивалишта дужа од пола године значила губитак права. Новац би се уплаћивао на рачун мајке.

Оваквим законом би се повећао и број другорођене деце будући да би многи планирали да имају и треће. Конзервативна процена је да би оваква мера повећала наталитет за 10.000беба годишње (од тога је најмање петина другорођених), што би снажно смањило депопулацију земље, и у наредним деценијама у радну снагу увело стотине хиљада људи. У ову акцију могле би се укључити и традиционалне верске заједнице, кроз поклоне и на примербесплатно крштење трећег детета, издавачке куће које би поклањале свеске и прибор (оне би имале корист од бесплатне рекламе за коју би била задужена национална телевизија, која би промовисала читаву акцију), као и многи донатори.

Буџетски трошак овакве акције био би скромних 40 милиона евра прве године (рачуна се да би се број трећерођене деце удвостручио), друге године двоструко више, док би 18.године од почетка примене закона расход по овом основу био стабилизован на нешто више од 700 милиона евра (око 1,5 одстотадашњег БДП-а Србије). Будући да је трошак по основу пензија 13 одстоБДП-а, као и да ће расходи по основу камата следеће године износити милијарду евра, види се да ова мера не би била претерано велики издатак по буџет,посебно у првим годинама примене. Ранији предлог (из 2011) владине комисије за израду грађанског законика Србије о „демографској накнади” за треће дете је веома скуп јер подразумева то право и за већ рођену децу која су трећа по реду, којих је једна осмина. То би значило да би расход за ову намену у првој години примене био око 400 милиона евра.

Институт за европске студије