Меморандум, дум, дум...

Србија је током последњих месеци прошлогодишње изборне кампање вероватно била светски шампион по броју потписаних меморандума са страним „бизнисменима” о улагањима милијарди евра у нашу привреду. Сведоци смо били свакодневних снимака из владе или Председништва Србије, о отварању нове рафинерије у Смедереву, челичане која ће запослити хиљаду људи у Шапцу, технолошких паркова за 20.000 стручњака код Инђије, ветропаркова највећих у Европи и да не набрајамо даље.

Подсетимо на изјаву Божидара Ђелића да на граници чека две милијарде евра које ће ући у земљу када они победе. А пошто нису победили сада сазнајемо праву истину о „меморандумима” и то од бившег министра Оливера Дулића, који иронично саопштава да је његово министарство „потписало меморандум са фирмом ’Секјурим еквити партнерс’, о улагању 1,7 милијарди евра у изградњу ветропарка у Србији, који је „необавњезујући”.

Он се данас чуди зашто је садашња влада потписала уговор с том фирмом кад се зна да она нема бонитет, што преведено на српски значи да та фирма нигде није градила ветропаркове, да нема новац, и да се, како сазнајемо, ради о офшор компанији са једног егзотичног острва.

За Дулића и даље остаје питање зашто их је јавно примио ако је све то знао или је у току предизборне кампање све дозвољено, а нарочито обмањивање јавности.

Није ни чудо што Београдом и даље кружи виц да је свако ко је говорио енглески језик а пролазио Немањином улицом могао да сврати у владу и потпише меморандум. Да није тужно било би смешно, јер рачуни стижу на наплату, а с њима и адвокати поменутих „компанија” које прете Србији међународним судовима и траже десетине милиона евра надокнаде за неиспуњене обавезе.

Предизборна превара века свакако је изградња технолошког парка на ледини код Инђије, у коме би радило 20.000 стручњака. Сликали су се на тој ледини месецима покрајински и републички политичари снаводним улагачем из Индије, обећавали куле и градове, постављали каменетемељце, најављивали фазно отварање фабрика какве Европа није видела. Данас, на тој ледини, и даље успешно расте – коров. Меморандумски репови вуку се многим градовима Србије, а из Немањине улице у Београду нема одговора како и којим путевима „белосветски бизнисмени” стижу у владу.

Шта раде државни службеници, да ли користе рачунаре, имају ли интернет, да ли икоме уопште падне на ум да провери „бонитет фирме” пре него што угосте посетиоце са шареним краватама, финим манирима и визиткартама?

Како неко може стићи до министра и пред камере а да се не зна ко му је веза и ко су посредници у пропалим пословима који обилато пуне њихове џепове а наносе огромну штету угледу Србије?

Власт по сваку цену, изгледа нема цену, или има. Платићемо је сви заједно.