Шта после Караџића

Лов на Томислава Караџића, јединог председника фудбалског савеза у Европи рођеног пре Другог светског рата, неодољиво подсећа на „демократске акције” које се широм планете спроводе у име правде и лепше будућности. И овде је, на први поглед, реч о властодршцу чије би склањање са сцене донело препород (српског фудбала), али, као и обично у таквим ситуацијама: опозиција не нуди никакав концепт већ само зна да „овако више не иде”!

Караџић је од доласка на чело ФСС, средином јула 2008, два пута убедљиво савладао оне који су тражили његову смену. Оба пута су избори били демократски и нико тада није сигнализирао да су те победе извојеване нечасно. Шта то говори? Да они који сада траже промене неће ништа суштински изменити уколико не склоне и све оне који су гласали за Караџића. Али, чак и да се окрене све наглавачке, ко гарантује да ће, рецимо, Црвена звезда успети да се пробије у Лигу Европе, а репрезентација на светско и европско првенство.

Јасно је ваљда свима да Караџића нису победили ни Звезда, ни ОФК Београд, а још мање Мирослав Ђукић и Радомир Антић, већ је таква била политичка воља. Иронично, међу најгласнијима су и они који су се пре њега спотицали на истим стварима као и он. Нико се, рецимо, није сетио да га напада када је његов највећи адут Михајловић почео да се понаша као хоровођа а не као селектор (избацио Адема Љајића из државног тима зато што није певао химну), што је у земљи прожетој културним, верским, језичким и другим разликама лако могло да изазове пожар. Могла је држава и тада да реагује, кад већ сматра да је фудбал више од игре.

Дакле, ако нешто без размишљања може да се стави на терет Караџићу, то је без сумње то што национални тим незадрживо посрће и што су испред њега на Фифиној ранг-листи и земље попут Албаније, Зеленортских Острва и Малија. Све остало је, за сада, у домену рекла-казала.

Пошто се сви у нашој земљи деле на Звездине и Партизанове људе, јасно је да је немогуће изабрати председника ФСС који ће бити по вољи и једнима и другима. И зато не би требало поновити исту грешку и некога директно из клупске фотеље (тада Партизанове) преселити у канцеларију на Теразијама. Па макар то био и Драган Џајић (данас председник Звезде). Караџић је због тога у старту био „сумњив” и зато је стално имао потребу да доказује да му је и Звезда драга, па јој је чак и позајмљивао новац. Ако је тачно да је радио против ње, како она тврди, онда она остаје без свог најјачег алибија и с непријатном обавезом да одмах на терену докаже да је боља од свих.