Пр­ви срп­ски ауто­мо­бил

Сви­лај­нац – Зо­ран Ми­ло­са­вље­вић Зо­ја, ауто-ме­ха­ни­чар из Ку­ши­ље­ва код Сви­лајн­ца, ко­ји је пр­ви у Ср­би­ји, 1989. го­ди­не, руч­но на­пра­вио ауто­мо­бил, не­дав­но га је и па­тен­ти­рао на Ма­шин­ском фа­кул­те­та у Кра­гу­јев­цу. Од ове ви­со­ко­школ­ске уста­но­ве до­био је по­твр­ду да је то пр­ви срп­ски ауто­мо­бил, као и атест да мо­же да га ре­ги­стру­је и се­риј­ски про­из­во­ди. Зо­ја ка­же да су мно­ги пре ње­га на­пра­ви­ли ауто­мо­бил пре­па­ки­ва­њем де­ло­ва са дру­гих во­зи­ла, али он је же­лео да све ура­ди руч­но.

– Сва­ки део ауто­мо­би­ла пра­вљен је руч­но на те­зги че­ки­ћем, кле­шти­ма, се­ка­чем. Ша­си­ја је, на при­мер, на­пра­вље­на од це­ви и ли­ма. Нај­про­бле­ма­тич­ни­ја су би­ла кри­ла, ко­ја су ком­би­на­ци­ја хра­ста и ли­ма, као и зад­њи део, ко­ји да­је есте­ти­ку. За­ни­мљи­во је да сам кри­ла пра­вио без пре­се, са­ви­јао их руч­но, јер та­да ни­је би­ло ква­ли­тет­ног ала­та – на­во­ди Зо­ја за „По­ли­ти­ку“.

Ауто­мо­бил ко­ји но­си на­ди­мак твор­ца, Зо­ран је на­пра­вио за шест ме­се­ци. Мо­тор од 1.300 ку­би­ка мо­же да раз­ви­је бр­зи­ну од 160 ки­ло­ме­та­ра на сат, ма­да то ни­је по­жељ­но, јер је отво­рен. Нај­у­доб­ни­ја во­жња је при бр­зи­на­ма од 80 до 100 ки­ло­ме­та­ра на сат.

На Ма­шин­ском фа­кул­те­ту у Кра­гу­јев­цу об­ја­сни­ли су му ка­ко да на­пра­ви ко­чи­о­ни си­стем, елек­тро­ин­ста­ла­ци­је и „ве­ша­ња“ да би мо­гао да до­би­је атест. Што се ти­че из­гле­да, наш са­го­вор­ник је ауто­мо­бил ра­дио на осно­ву ма­ке­те ко­ла из три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка.

Док је овај ауто­мо­бил Зо­ја пра­вио у вре­ме бла­го­ста­ња, ко­је и сам од­сли­ка­ва, у вре­ме нај­ве­ће кри­зе, 1991. го­ди­не за­по­чео је ауто­мо­бил у чи­јој је осно­ви по­пу­ла­ран „сто­ја­дин“. За­вр­шио га је за го­ди­ну да­на.– За­то што је сим­бол де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, пред­њи део сам на­пра­вио да под­се­ћа на бор­на ко­ла, јер је то би­ло вре­ме ра­то­ва, не­ми­ра и бор­бе на ра­зним по­љи­ма. Са­мо су ме гу­ме ко­шта­ле као по­ло­ви­на прет­ход­ног ауто­мо­би­ла. На­пра­вио сам и тре­ћи, на­мен­ски, ауто­мо­бил ко­ји сим­бо­ли­ше вре­ме по­сле пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на. У ње­го­вој осно­ви је „ју­го“, а слу­жи за пре­воз ро­бе и шест пут­ни­ка – до­да­је наш са­го­вор­ник.

Он тре­нут­но сми­шља ка­ко да на­пра­ви ауто­мо­бил ко­ји ће уме­сто го­ри­ва тро­ши­ти во­до­ник. Ка­же да је ус­пео да на­пра­ви ма­ши­ну ко­ја ко­ри­сти во­до­ник, али она не мо­же да по­кре­не ауто­мо­бил, јер не мо­же да се на­пра­ви до­вољ­на ко­ли­чи­на тог хе­миј­ског еле­мен­та.

----------------------------------------------------------------------

Атрак­ци­ја за мла­ден­це
Ауто­мо­бил „Зо­ја“ до са­да је пре­шао око 50.000 ки­ло­ме­та­ра во­зе­ћи мла­ден­це од њи­хо­вих ку­ћа до цр­кве. Ње­гов вла­сник не зна ко­ли­ко је па­ро­ва усре­ћио, али ка­же да је ауто­мо­бил био ве­ли­ка атрак­ци­ја од 1990. до 1999. го­ди­не.

– Во­зио сам их сва­ке су­бо­те и не­де­ље. Да су вен­ча­ња би­ла у раз­ли­чи­то вре­ме, мо­гао сам да во­зим и по два-три па­ра днев­но. Мно­го пу­та су ми ну­ди­ли да пла­те ду­пло ви­ше са­мо да оду на вен­ча­ње у мо­јим ко­ли­ма, али ни­сам при­ста­јао, јер сам већ имао уго­во­ре­но. Не знам да ли је то што им се ауто­мо­бил мно­го до­па­дао или што су па­ро­ви ко­ји су се њи­ме во­зи­ли углав­ном до­би­ја­ли му­шку де­цу – ка­же Зо­ја уз осмех и до­да­је да је во­зио и мно­ге по­зна­те лич­но­сти, по­пут Ан­те Мар­ко­ви­ћа и дру­гих ко­ји су ишли на из­ле­те до Бе­ља­ни­це, Ре­сав­ске пе­ћи­не или дру­гих ту­ри­стич­ких де­сти­на­ци­ја.