И СЛОВО УБИЈА, ЗАР НЕ?

Јучерашња насловна страна "Преса", цела, најављује само један текст.
Наравно, ексклузиван. То је "драматична исповест Лепе Брене" под насловом: "Једва сам преживела отмицу сина!" (Има, истини за вољу, још два насловчића на првој страни, али су они као маркице, неупадљиви, и за данашње разматрање споредни.)

У разговору са њом распростртом на две унутрашње стране позната певачица последње Југославије ("а и шире") одговара на многа питања радозналог новинара, у која неумитно спадају и она о њеним брачним односима и слично, али ћемо се ми овога пута усредсредити на део који се тиче новина и новинара уопште, као и њиховог утицаја на људске животе. У овом случају, на живот једне мајке, једног детета... уосталом, на живот породице Живојиновић. Речени циљ најпре ће се постиће ако наведем те делове исказа Фахрете Јахић.

"... У једном недељном таблоиду објављен је текст о мени, а сутрадан, када је Стефан отет, човек који се јавио телефоном рекао ми је: ‘Кад можете да плаћате те ваше глупости, ваш брод од 150.000 евра, можете да платите и за своје дете ако желите да га видите живог.’ Не могу новинари да се играју нечијим животима. Исто као што нико не сме да се игра животима новинара. То ме је пресекло за цео живот, избацило из свих животних токова..."(...)

"Осећам се заиста повређено, јер о свим отмицама се прича и пише, о Бабовићу и Мишковићу, решавају се случајеви, а нико не прича о Стефановој отмици. Да ли је то, можда, маргинална ствар? Да ли то није битно? Убиство премијера јесте највећа трагедија, гора ову земљу није могла да задеси. И каква смо ми земља постали кад је премијерска функција постала крвави престо. Али, и даље ме боли што, чак и у оваквим трагедијама, има привилегованих. Није битно што је реч о мом детету. Свачији живот једнако је вредан."

Свачији живот је једнако вредан, али свачији живот не вреди исто. За отмичаре. Па и за делове јавности. Пажња се усредсређује на јавне, познате личности. А они су претежно бага ти. Мање или више. Зато имају чуваре, у облику људи, паса, електронике... Стрепња је њихова свакодневица. Но, да се сад не бих расплакао, вратимо се на новине и новинаре.

Новине које се највише продају највише пишу о јавним личностима, њиховом приватном животу. Улазе им у спаваће и остале собе, пребројавају им капитал, прате их у стопу. Многима од тих "јавних" то и одговара. Док им одговара. А онда дође ђаво по своје. То је спрега узрочно-последичних односа попут оне, шта је старије – кокошка или јаје? (Недавно је мрачну страну новина открио и певач Бора Ђорђевић.)

Речена штампа велича новац. Новац, наравно, има своју, новчану вредност, али није једина вредност у људским животима. Судећи по овој штампи – јесте. Јер некритички подржава и уздиже искључиво тај облик људског самопотврђивања. Примерице, из велике трговинске радње "Идеа" на Новом Београду "Прес" нас јуче извештава да тамо, поред возила "ситроен це-4" стоји и стојаће педесетак људи, данима и ноћима (од девет до девет ноћу, с паузом од пет мунута на свака три сата, да оду "порадисебе"). Јер онај ко преостане (кад остали оду или попадају) добија то возило које стаје око 20.000 евра.

Када се прочита напис, читалац само може да пожали што он није тамо, међу онима који као идиоти стоје држећи "залепљене" шаке на "возилу снова". Идиоти, на први поглед, али мученици у суштини. Подвижници "бога лаке зараде". Али нема лаке зараде. Видело се то и у филму "И коње убијају, зар не?"

Нема лаке зараде.

Новац је алиби, али докле? Докле може оправдати свако понижење?

И да те гледају у нужнику и купатилу и кад спаваш у "Великом брату" као слици велике трулежи цивилизације која се урушава изнутра. И кад убијеш. Ако је за "велике паре".

Тако и Северина (хрватска певачица), идол девојчица, посредством гласила, умножава идеологију спонзоруша, не само кроз текстове песама, већ и "говорима", порукама са микрофона: "Цуре, узмите им злато, и новац, и картице!". "Курир", који је ово јуче објавио, "само је пренео њене речи", додавши: "Девојке у маси одушевљено су, уз аплаузе, попут правих малих спонзоруша, испратиле њене поруке..."

Ех...

Јуче се на киосцима појавио стоти број дневног листа "Правда".

На овом месту пропратио сам излазак првог, а овога пута користим прилику да "Правди" честитам стоти број. И да поживи што дуже. Док је "Правде" биће мени посла.