Само име и презиме

Када би се, срећним случајем, све партије у Србији ујединиле и понудиле најквалитетније кадрове којима располажу за попуну места у државној администрацији, од министарстава до локалних самоуправа, све заједно не би пронашле довољно квалитетних људи да се свако место у јавном апарату попуни на квалитетан начин. Главни проблем Србије као државе нису ни Косово и Метохија, ни Европска унија, ни економија, ни коридори, главни проблем Србије је недостатак квалитетних кадрова, а све претходно побројано су пуке последице. Као држава и друштво деценијама нисмо озбиљно радили на стварању озбиљних и стручних кадрова који би могли на професионалан начин опслуживати државну администрацију, док је оно мало квалитетних људи што се одшколовало упркос свеопштој анархији и бесперспективности побегло главом без обзира у иностранство, с оправданом претпоставком да ће тамо њихово знање бити искоришћено на бољи начин неголи у матици. По простој друштвеној законитости, простор ослобођен од квалитетних и стручних кадрова запосели су партијски полуквалификовани полукадрови, па смо тако добили, уз часне изузетке, државну и низ локалних администрација састављене од тетака, заова, стричева, тек стасалих скојеваца и већ одавно ислужених старих кадрова. Да ствар буде гора, и оно мало квалитетних људи што је остало у земљи, васколиких инжењера, лекара, професора, економиста, програмера и припадника осталих слободоумних професија, почело је да бежи од политике као ђаво од крста, не желећи да учествује у свеопштем кадровском блату у које смо упали. Једна од главних бољки српске политике је, за дуго времена, била недостатак људи са „именом и презименом” и превага разноразних мутаната који су од шофера добацили до „високих партијских и државних функција”.

Стога, без обзира на коначне резултате, треба поздравити процес враћања „имена и презимена” у српску политику, којем присуствујемо у последње време. Више је него неуобичајено за нашу политичку праксу да се министарска места нуде људима без партијске књижице, који уз то имају врхунске си-вије, као што је то случај с Лазаром Крстићем или Иваном Тасовцем, док су у преговорима око реконструкције владе нека места била дискретно понуђена и другим квалитетним људима који су, опет дискретно, на томе захвалили, опрезно зачуђени и затечени услед новог тренда српске политике да ванполитичке (и к томе још веома квалитетне) личности мењају партијске узданице. Без обзира на то да ли ће се Крстић и Тасовац у министарским фотељама заиста иодржати (добро је што је по свему судећи речо профилу људи који их сенеће грчевито држати, попут партијских војника којима је то једино ухлебљење, и који ће „дићи сидро” већ на прву најаву специфично наших политикантских глупости), охрабрујуће је што се грађанима за највише функције нуде људи са „именом и презименом”. То нам је потребно као оаза вапијућима у пустињи.

Опште место о којем се већ годинама прича и у стручним круговима и међу убогим народом је свеприсутна партократија која је „појела” државу. То је заправо прича о томе како су партијски војници појели стручне људе и професионалце у органима државне управе. Стара народна изрека каже да је бољи грам власти, него тона памети, и то ће, без било каквог идеалистичког замајавања, увек бити реално тако, јер је дужност власти, у свим временима и на свим местима, да влада и да доноси нужне одлуке без било каквог сентимента. Али власт уједињена с памећу је већ једна сила која може направити видљиве помаке у једном друштву. Да би се власт ујединила са памећу, макар у реално могућем, а не у неком апсолутном степену, најпре треба да се отвори за квалитетне људе са „именом и презименом”, да би онда ти људи направили тежак компромис са собом и ушли у живи песак наше политике.

Но, много битније од добијања неког познатог „капиталца” на министарском месту је прављење стручне и професионалне администрације на свим нивоима, што нужно значи зауздавање партијских војника и њихових амбиција, и давање шансе преосталом броју стручних људи који су сада изван политике, а који би могли да буду на корист држави. „Капиталци” веома често могу послужити да се замаскира право стање и реално сивило, док тек уочљивниз људи са „именом и презименом” на правим местима, може направити реалне помаке. Да би се они нашли на правим местима, па и на партијским листама, треба повући низ нужних реформских потеза – од промене изборног закона све до, кључне, промене политичког менталитета који фаворизује климоглавце без „имена и презимена”.

Научни сарадник у Институту друштвених наука у Београду