Samo ime i prezime

Kada bi se, srećnim slučajem, sve partije u Srbiji ujedinile i ponudile najkvalitetnije kadrove kojima raspolažu za popunu mesta u državnoj administraciji, od ministarstava do lokalnih samouprava, sve zajedno ne bi pronašle dovoljno kvalitetnih ljudi da se svako mesto u javnom aparatu popuni na kvalitetan način. Glavni problem Srbije kao države nisu ni Kosovo i Metohija, ni Evropska unija, ni ekonomija, ni koridori, glavni problem Srbije je nedostatak kvalitetnih kadrova, a sve prethodno pobrojano su puke posledice. Kao država i društvo decenijama nismo ozbiljno radili na stvaranju ozbiljnih i stručnih kadrova koji bi mogli na profesionalan način opsluživati državnu administraciju, dok je ono malo kvalitetnih ljudi što se odškolovalo uprkos sveopštoj anarhiji i besperspektivnosti pobeglo glavom bez obzira u inostranstvo, s opravdanom pretpostavkom da će tamo njihovo znanje biti iskorišćeno na bolji način negoli u matici. Po prostoj društvenoj zakonitosti, prostor oslobođen od kvalitetnih i stručnih kadrova zaposeli su partijski polukvalifikovani polukadrovi, pa smo tako dobili, uz časne izuzetke, državnu i niz lokalnih administracija sastavljene od tetaka, zaova, stričeva, tek stasalih skojevaca i već odavno isluženih starih kadrova. Da stvar bude gora, i ono malo kvalitetnih ljudi što je ostalo u zemlji, vaskolikih inženjera, lekara, profesora, ekonomista, programera i pripadnika ostalih slobodoumnih profesija, počelo je da beži od politike kao đavo od krsta, ne želeći da učestvuje u sveopštem kadrovskom blatu u koje smo upali. Jedna od glavnih boljki srpske politike je, za dugo vremena, bila nedostatak ljudi sa „imenom i prezimenom” i prevaga raznoraznih mutanata koji su od šofera dobacili do „visokih partijskih i državnih funkcija”.

Stoga, bez obzira na konačne rezultate, treba pozdraviti proces vraćanja „imena i prezimena” u srpsku politiku, kojem prisustvujemo u poslednje vreme. Više je nego neuobičajeno za našu političku praksu da se ministarska mesta nude ljudima bez partijske knjižice, koji uz to imaju vrhunske si-vije, kao što je to slučaj s Lazarom Krstićem ili Ivanom Tasovcem, dok su u pregovorima oko rekonstrukcije vlade neka mesta bila diskretno ponuđena i drugim kvalitetnim ljudima koji su, opet diskretno, na tome zahvalili, oprezno začuđeni i zatečeni usled novog trenda srpske politike da vanpolitičke (i k tome još veoma kvalitetne) ličnosti menjaju partijske uzdanice. Bez obzira na to da li će se Krstić i Tasovac u ministarskim foteljama zaista iodržati (dobro je što je po svemu sudeći rečo profilu ljudi koji ih seneće grčevito držati, poput partijskih vojnika kojima je to jedino uhlebljenje, i koji će „dići sidro” već na prvu najavu specifično naših politikantskih gluposti), ohrabrujuće je što se građanima za najviše funkcije nude ljudi sa „imenom i prezimenom”. To nam je potrebno kao oaza vapijućima u pustinji.

Opšte mesto o kojem se već godinama priča i u stručnim krugovima i među ubogim narodom je sveprisutna partokratija koja je „pojela” državu. To je zapravo priča o tome kako su partijski vojnici pojeli stručne ljude i profesionalce u organima državne uprave. Stara narodna izreka kaže da je bolji gram vlasti, nego tona pameti, i to će, bez bilo kakvog idealističkog zamajavanja, uvek biti realno tako, jer je dužnost vlasti, u svim vremenima i na svim mestima, da vlada i da donosi nužne odluke bez bilo kakvog sentimenta. Ali vlast ujedinjena s pameću je već jedna sila koja može napraviti vidljive pomake u jednom društvu. Da bi se vlast ujedinila sa pameću, makar u realno mogućem, a ne u nekom apsolutnom stepenu, najpre treba da se otvori za kvalitetne ljude sa „imenom i prezimenom”, da bi onda ti ljudi napravili težak kompromis sa sobom i ušli u živi pesak naše politike.

No, mnogo bitnije od dobijanja nekog poznatog „kapitalca” na ministarskom mestu je pravljenje stručne i profesionalne administracije na svim nivoima, što nužno znači zauzdavanje partijskih vojnika i njihovih ambicija, i davanje šanse preostalom broju stručnih ljudi koji su sada izvan politike, a koji bi mogli da budu na korist državi. „Kapitalci” veoma često mogu poslužiti da se zamaskira pravo stanje i realno sivilo, dok tek uočljivniz ljudi sa „imenom i prezimenom” na pravim mestima, može napraviti realne pomake. Da bi se oni našli na pravim mestima, pa i na partijskim listama, treba povući niz nužnih reformskih poteza – od promene izbornog zakona sve do, ključne, promene političkog mentaliteta koji favorizuje klimoglavce bez „imena i prezimena”.

Naučni saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu