Нестраначки министри

Грађани Србије можда никада неће сазнати какав би неимар и архитеката свих наших коридора постао Новица Тончев, председник општине Сурдулица и један од заштитних имена савремених српских социјалиста. Један од браће Тончев, који аналитичаре и лингвисте никада не остављају равнодушним (уме понекад да погреши падеж али никада политички тренутак, описују његов таленат саборци из врха СПС-а), рекао је још прошле недеље да није прихватио да буде министар саобраћаја и инфраструктуре јер сматра да има стручнијих људи од њега. Било је много случајева да неко од уважених страначких функционера одбије министарску функцију, који су такву одлуку објашњавали узнемирујуће немаштовито, од програмских размимоилажења до жеље да се посвети струци и деци, али би на инсистирања новинара ипак одговорили сасвим једноставно – не би имао одрешене руке или, како непоправљиви циници читају, слободне прсте.

Нека иронија судбине потрудила се да је Новица Тончев ваљда први кандидат који је рекао да има стручнијих од њега. Није још јасно да ли је реч о некаквом изливу скромности левичарског стратега из Сурдулице или о страначкој тактици, али је јасно да је у нову, реконструисану владу први пут дошло више нестраначких личности, који у кабинете нису ушли са предизборних бина или после серије изјава љубави новим лидерима, који у њима буде општу наду и сасвим индивидуалну амбицију. Какву корист могу да имају Вучић или Дачић од нових министара који нису чланови њихових странака, у прошлости су о влади ћутали или говорили критично, а сва је прилика да о себи мисле лепше него о новим политичким лидерима? И шта они могу да донесу влади, лидерима или обичним грађанима ?

Хроничари српских политичких неприлика су већ објаснили да су Вучић и Дачић само признали да њихове странке немају кадрове који би могли да улију неку нову енергију или идеје, али би то признање кадровског пораза могло да се претвори у нову победу лидера напредњака и социјалиста. Можда и због претходне власти, која је била несрећно заљубљена у сопствене непресушне кадровске потенцијале, да би на крају грађанима оставила да ортопед води урбанизам и просторно планирање, нуклеарни физичар дипломатију, дочим је, истини за вољу, Снежана Маловић била дубоко у својој струци, али то нимало није помогло српском правосуђу.

Улазак нестраначких људи би грађани могли да подрже јер су, изгледа, уверени да је у Србији заправо створена политичка класа у којој политички активисти и „мајстори за комбинације” често само симулирају власт и опозицију, док истински имају све мање додира са обичним људима. Зато би улазак нестраначких људи могао да буде добра вест за Србију. Лоша вест је што кадрови, ипак, не решавају све. И не покривају све рупе у полубанкротираном друштву.