Nestranački ministri

Građani Srbije možda nikada neće saznati kakav bi neimar i arhitekata svih naših koridora postao Novica Tončev, predsednik opštine Surdulica i jedan od zaštitnih imena savremenih srpskih socijalista. Jedan od braće Tončev, koji analitičare i lingviste nikada ne ostavljaju ravnodušnim (ume ponekad da pogreši padež ali nikada politički trenutak, opisuju njegov talenat saborci iz vrha SPS-a), rekao je još prošle nedelje da nije prihvatio da bude ministar saobraćaja i infrastrukture jer smatra da ima stručnijih ljudi od njega. Bilo je mnogo slučajeva da neko od uvaženih stranačkih funkcionera odbije ministarsku funkciju, koji su takvu odluku objašnjavali uznemirujuće nemaštovito, od programskih razmimoilaženja do želje da se posveti struci i deci, ali bi na insistiranja novinara ipak odgovorili sasvim jednostavno – ne bi imao odrešene ruke ili, kako nepopravljivi cinici čitaju, slobodne prste.

Neka ironija sudbine potrudila se da je Novica Tončev valjda prvi kandidat koji je rekao da ima stručnijih od njega. Nije još jasno da li je reč o nekakvom izlivu skromnosti levičarskog stratega iz Surdulice ili o stranačkoj taktici, ali je jasno da je u novu, rekonstruisanu vladu prvi put došlo više nestranačkih ličnosti, koji u kabinete nisu ušli sa predizbornih bina ili posle serije izjava ljubavi novim liderima, koji u njima bude opštu nadu i sasvim individualnu ambiciju. Kakvu korist mogu da imaju Vučić ili Dačić od novih ministara koji nisu članovi njihovih stranaka, u prošlosti su o vladi ćutali ili govorili kritično, a sva je prilika da o sebi misle lepše nego o novim političkim liderima? I šta oni mogu da donesu vladi, liderima ili običnim građanima ?

Hroničari srpskih političkih neprilika su već objasnili da su Vučić i Dačić samo priznali da njihove stranke nemaju kadrove koji bi mogli da uliju neku novu energiju ili ideje, ali bi to priznanje kadrovskog poraza moglo da se pretvori u novu pobedu lidera naprednjaka i socijalista. Možda i zbog prethodne vlasti, koja je bila nesrećno zaljubljena u sopstvene nepresušne kadrovske potencijale, da bi na kraju građanima ostavila da ortoped vodi urbanizam i prostorno planiranje, nuklearni fizičar diplomatiju, dočim je, istini za volju, Snežana Malović bila duboko u svojoj struci, ali to nimalo nije pomoglo srpskom pravosuđu.

Ulazak nestranačkih ljudi bi građani mogli da podrže jer su, izgleda, uvereni da je u Srbiji zapravo stvorena politička klasa u kojoj politički aktivisti i „majstori za kombinacije” često samo simuliraju vlast i opoziciju, dok istinski imaju sve manje dodira sa običnim ljudima. Zato bi ulazak nestranačkih ljudi mogao da bude dobra vest za Srbiju. Loša vest je što kadrovi, ipak, ne rešavaju sve. I ne pokrivaju sve rupe u polubankrotiranom društvu.