Непознато је познатом пријатељ

Венеција, Лидо – Ствари за које мислите да су вам познате испостави се да нису, каже бивши амерички државни секретар за одбрану Доналд Рамсфелд, мајстор такозване спиралне реторике, по њему назване „Rumspeak” (Рамсфелдов говор), и архитекта непопуларних ратова које су САД водиле и још воде у иностранству.

Амбициозни и, упркос годинама, још наочити Рамсфелд, заједно са својим чувеним „мачкасто препреденим осмехом”, главни је јунак дугометражног документарног филма „Непознато познати”, Ерола Мориса, који је уврштен у главни такмичарски програм 70. Мостре.

„Непознато познати” је као филм, по узбуђењу и по дубинама, знатно испод Морисовог претходног документарца „Магла рата”, у којем је бомбастично предочио јавности све страхоте тортура које су над затвореницима у Абу Граибу вршили припадници америчких снага.

Филм о Рамсфелду је типичан занатски портрет који проистиче из разговора један на један (Морис–Рамсфелд) и који огољује још амбициозног каријеристу са невероватним талентом за препознавање „одакле ветар дува”, од раних дана метеорског успона у редове америчке владе, па све до данас.

Има у филму шта да сe види и чуje. Од Рамсфелдових почетака у Представничком дому, службе на разним позицијама у Никсоновом кабинету, из којег излази неповређен афером „Вотергејт”, придруживања Форду, прво као начелник штаба, а касније и као секретар за одбрану, најмлађи у историји САД (са 43 године), преко сна да ће уз Роналда Регана завршити као његов потпредседник, тренутака када му је, за време Буша старијег, срећа окренула леђа и слично.

Када се Морис дотакне теме о постојању списка свих пожељних и одобрених начина за мучење затвореника и у Абу Граибу и у Гвантанаму, или употребе оружја за масовно уништење, Рамсфелд ће са достојанством сфинге одговорити једино да се нешто страшно десило у смени и да су се тортуре десиле само у три случаја, а остало су новинарске приче.

Најинтересантније „откриће” у овом филмском портрету Доналда Рамсфелда јесте чињеница да је он током своје дуге политичке каријере, пасионирано писао меморандуме, о свему што је урадио или рекао. Само током службе у кабинету Буша млађег има их 20.000. Од почетка каријере до данас, мисли да их је укупно милион. И сви су архивирани. Укључујући и онај са претећим тоном који је упутио Кондолизи Рајс.

Међу играним филмовима у главном такмичарском програму виђен је и „Паркленд”, Питера Лендсмана, још једна у низу филмских верзија о атентату на америчког председник Џона Кенедија.

Паркленд је име болнице у коју је превезено тело председника, а на њеном обдукционом столу нешто касније је завршио и атентатор Ли Харви Освалд. Лендманов филм нема у себи нових теорија завере, све што је у њему већ је виђено, осим можда сцене када председникови људи растављају фотеље у авиону да направе простор за ковчег са Кенедијевим телом, јер их је било срамота да га сместе у авионски карго простор.

Британски редитељ Стивен Најт, обрадовао је са филмом „Locke”, снимљеним у простору једног аутомобила (баш као што је то својевремено учинио ирански мајстор Абас Кијаростами), током вожње главног јунака, који преко бројних телефонских разговора сазнаје да му се све што је до тада урадио и стекао, укључујући и породицу, распада због једне ноћи несмотрености са љубавницом.

Његов старији и познатији британски колега, „монтипајтоновац” Тери Гилијам у футуристичком филму „Нулта теорема”, са Кристофом Валцом, распреда о суноврату моралних вредности, дехуманизацији човечанства у којем нема ћошка непокривеног очима и ушима Великог брата.

Мултиталентовани канадски аутор, редитељ, сценариста, монтажер, глумац и продуцент Гзавије Долан, донео је на Мостру психолошки трилер „Том на фарми”, о младићу који је дошао на сахрану свог партнера, да би се успут десиле многе последице такозваног стокхолмског синдрома и открило доста тога о хомосексуалној репресији.

Ни филм Џонатана Глејзера „Испод коже” није нешто нарочито одушевио, иако је у њему Скарлет Јохансон убедљива као жена без иједне емоције, отуђена од света и стварности и прорачунати серијски убица.

Највише је у последња три дана одушевио грчки филм „Госпођица Насиље”, Александроса Авраноса, ужасавајуће хладан и дистанциран портрет савремене грчке породице средње класе, у којој је једна од ћерки изненада починила самоубиство скочивши са балкона, на свој једанаести рођендан.

Овај догађај покреће све скривене перверзне механизме и тајне породице у којој патер фамилијас злоставља жену, а сексуално и физички злоставља и све своје ћерке, подводећи их својим пријатељима за новац. Авранас покреће сва могућа питања физичког и моралног насиља и деградације у породици у којој се због преживљавања поштује кодекс ћутања.

Филм који се гледа без трептања и који је до сада, заједно са немачким филмом „Жена полицијског официра” на сличну тему, оставио најдубљи утисак.

А када је већ о утисцима реч, онда не смем да не поменем и онај шокантни, који је произвео „Moebius”, нови филм јужнокорејског мага Ким Ки Дука, прошлогодишњег победника Венеције, са филмом „Пијета”.

Срећом, филм се приказује ван конкуренције, јер у овом филму без иједне једине речи Ким Ки Дук употребљава перверзне мотиве кастрације, силовања и инцеста и то веома експлицитно и веома брутално.

Толико да ће у филмски веома либералној Јужној Кореји, у биоскопима бити приказана само премонтирана верзија. Како ли ће то да изгледа, баш бих волела да знам.