Хелен у шездесетој упознала браћу

Краљево – Милош и Мирослав Костовић, из приградског насеља Кованлук код Краљева, деценијама су сматрали да, попут њиховог оца Сава, међу живима није ни њихов стриц Славољуб. Далеко у Аустралији, у Сиднеју, Хелен Морин Киз, иначе Славољубова кћи је веровала да у Србији, по ,,линији” свога оца, нема никога. И, тако деценијама до почетка јула ове године, када је клупко почело да се одмотава да би коначно браћа Костовићи дознали за Хелен, сестру од стрица, а она за браћу од стрица, па су се, на Преображење, то јест 19. августа ове године у Београду срели и у Кованлуку провели неколико дана заједно.

– Када смо ушли у хол хотела у београдској Скадарлији она је устала с питањем мени упућеном: „Милос?” Загрлили смо се, било је суза, прескакања срца, ма свега! Само речи није било, ниједно од нас двоје ништа није могло да изусти. Уместо речи, све је говорио наш чврсти загрљај! Не могу да опишем колико сам би срећан! Она није знала за нас, ми нисмо знали за њу! – каже за „Политику” Милош Костовић.

На сличан начин, уз пуно емоција, о том догађају говорили и Хелен.

– Тог првог дана били смо заједно на доручку у Скадарлији, а онда шетали и причали, причали и овде у Кованлуку, сатима... Они су сазнали детаље из живота мог оца, њиховог стрица и наших живота у Аустралији – објаснила је Хелен.

Њихово познанство уследило је у позним годинама, Милош има 76. Мирослав 69, а Хелен 60 година. А, до тога можда не би дошло никада да није било судске пресуде о рехабилитацији Костовића, после рата проглашених државним непријатељима, и новинских текстова о томе. То је био траг којим је Хелен кренула и дошла до поменуте браће.

Почетак приче везан је за ратне године. Породица Костовић је у Другом светском рату тешко страдала, партизани су 1944. године убили Сава Костовића, а четници његову мајку и две сестре. Смрт је, бекством у свет, успео да избегне једино Славољуб Костовић, остављајући код куће супругу Босиљку, седмогодишњег сина Милоша и тек рођеног Мирослава. Његово бекство је било тако драматично, не од куће него из Београда, а на вест да су му у родној кући код Краљева сви побијени. И, скрасио се Славољуб у Аустралији, али не под својим именом него као Александар Николић. Тамо је годинама, са тим идентитетом радио у једној медицинској установи, оженио Иркињу Патришу, добили су најпре кћерку Хелен, а онда и сина Тонија, па млађе наследнике. О свом животу је водио дневник, а своју тајну и дневничке белешке је поверио кћерки тек у поодмаклим годинама живота рекавши како се истински зове и да од његових у Србији нема никога...

Копкало је то Хелен, нарочито после смрти њеног оца, која је уследила 1989. године, па је често исписивала његово право име и презиме на интернету. Једног дана, а било је то 2009. године, на екрану се на укуцано име Славољуб Костовић појавио резултат – његова слика и слика његовог брата Сава. Била је то новинска прича о њиховој судској рехабилитацији... ,,Чекај, то је неко код суда морао да покрене”, закључила је Хелен и повремено настављала електронско претраживање све док се на интернету на исто име није појавио Славољуб Костовић, ауто-превозник из насеља Сијаће Поље код Краљева. Она је са њим ступила у контакт, све му у писму, упућеном електронском поштом испричала, а овај је причу одмах пренео Костовићима из Кованлука. Тако је, после, све ишло убрзано.

– Ми смо покренули тај процес рехабилитације. Чак смо на захтев суда морали, онако на основу неких, сада се видело, неистинитих информација, суду дати податак да је Славољуб умро 1955. године. А, видите, шта је рат и страдање. Био је жив, за живота није дознао за нас, као ни ми за њега, а показало се да је, такорећи, поново, то јест истински умро 1989. године само као Александар Николић, а не под правим именом Славољуб Костовић. Све смо то, упркос језичкој баријери, сестри Хелен успели да објаснимо, а породичну причу ћемо наставити тамо у Сиднеју, само док ми мало прикупимо пара за тако далек и скуп пут – каже на крају нашег разговора Милош, чију причу, својим досеткама допуњује брат и први комшија Мирослав Костовић.