Одмор уз фењер, крај кладенца испод букве

Превој Гребац између Малог и Великог Јастрепца – Јужна страна планине Јастребац сматра се најшумовитијим пределом Србије. Између врхова Малог и Великог Јастрепца је превој Гребац. Одавде се као на длану виде и Моравска и Топличка долина. Са северне стране је Рибарска Бања, а с јужне нема скоро ничега. Био је хотел Електронске индустрије, где су се одмарали радници овог негдашњег гиганта и велики број Нишлија, Мерошинаца. Прокупчана... Данас је, кажу, све у распадању.

Не познају се ни стазе ка земуници која је била уређена као споменик. У њој је, 13. августа 1942. године, учитељ Никодије Стојановић Татко, народни херој, с још седам бораца НОБ-а, извршио самоубиство да се не би предао окупатору. Међу њима је била и Даринка Несторовић Љупче, студенткиња медицине, сестра уредника нашег листа, покојног Слободана Несторовића.

Два сељака из Клисурице, села испод саме планине, решила су да оживе туризам у овој нетакнутој природи. Горан Миленковић је већ изградио објекте и уредио их у националном стилу. На превоју се сада може уживати уз пун комфор. Његов „Зелени рај” има просторије за летњи и зимски боравак и собе са 26 лежајева. Овде су атрактивне шетње стазама здравља кроз букову и храстову шуму, исхрана за коју се нуди све што се користи у оближњим селима: сир, кајмак, јаја, погаче, прасетина и јагњетина, као и месо дивљачи, па кисело млеко, домаћа пића... Овде има места и за мали фудбал, тенис, за гађање глинених голубова, јахање... Ту је нишки Коњички клуб отворио своје вежбалиште.

На мање од два километра одавде, према врховима Малог Јастрепца, други Клисуричанин почиње да ствара услове за одмор у нетакнутој природи. Зоран Миљковић, на месту где је његов отац Борисав имао колибу и чувао овце, заснива одмаралиште које нуди уживање у правој дивљини. Овде, на надморској висини од преко 900 метара, усред шуме столетних букава, он је већ подигао летњу трпезарију. Поред ње почео је градњу зимске, па собе за смештај, обновљене колибе, амбаре и салаше, стаје за стоку... Ту већ ради пекара на отвореној ватри, за црепуље и сачеве, вериге, котлове и сличне заборављене посуде.

Зоран каже да му је циљ да пружи људима боравак у природи где нису потребни ни водовод, ни купатило, ни фрижидер, замрзивач, телевизор, рачунар... „Све ће овде да се обавља природно: уз фењер, воду с кладенца, дрва из околне шуме. Мој сан је да омогућим гостима да сами узму јаја из кокошјег гнезда, скувају их или испрже ту на отвореној ватри, где се већ пеку погаче и домаћи хлеб. Да се пре тога умију на извору испод три букве, послуже хладном планинском водом и медом, па чашицом-две старе шљивовице од аутохтоних и заборављених сорти моравке и пожегаче, које овде још успевају”, казује Зоран Миљковић.

Да би све било као некада у срећна времена, Миљковић је основао и обор у којем гаји моравке, данас ретку сорту домаће свиње, која, кажу, не даје холестерол него га лечи. У земљи их је, вели, свега још 27, од којих је код њега неколико. Има и прасад мангулице, сличних одлика. Ако гост зажели, добиће месо, маст или чварке и од ових свиња.

Миљковић је набавио и два пони коњића. Они служе за шетњу по планини и за „превоз” од Грепца довде и обратно. Он, рече, добро сарађује с Гораном Миленковићем, испомажу се и сматрају да им је заједнички задатак да оживе туризам на јужним падинама Јастрепца. А то је сасвим могуће: одавде до Рибарске Бање је петнаестак километара, до Прокупља 17, до Ниша и Алексинца тридесетак... А бог је дао невиђене лепоте природе и њена неисцрпна богатства, од лековитих трава, до бистрих потока и речица, чистих хладних извора, непрегледних шума...

И Туристичка организација Прокупља је одлучила да им у свему помогне, од подстицајних средстава владе, до промоције у земљи и свету.