Атентатор и патриота

Сведоци смо покушаја на Западу, па и у домаћој јавности, да се историјска тумачења узрока и повода избијања Првог светског рата подвргну ревизији. Заговорници наводно исправнијих теза приказују Гаврила Принципа и Србију у негативном светлу, а тада завађеним светским силама се, тек, ставља на терет да су „пренаглиле” са међусобним објавама рата.

Тако је немачки дневник „Велт” ових дана коментарисао: „Немачка, Француска, Британска империја, Аустроугарска, а донекле и Италија непромишљено су ушле у рат, запостављајући дипломатију, да њом реше кризу.”

Редакција „Велта ”се ослонила на наводно нова историјска сазнања аустралијског стручњака за пруску и аустроугарску историју Кристофера Кларка. Као први западни историчар од имена Кларк је назвао сарајевског атентатора Гаврила Принципа и активисте „Младе Босне“ месечарима сумњивих политичких идеја. Укњизи чији би наслов у преводу гласио „Сомнамбули“ (The Sleepwalkers) Кларк је упоредио Принципа са терористима данашњег времена.

Кларкове тезе подстакле су амерички „Волстрит џорнал“ да прогласи Гаврила Принципа политичким претком Осаме бин Ладена. Немачки „Велт” и „Дојче веле”, најзад, прогласили су организацију „Млада Босна“ – Ал Каидом тадашње епохе.

Као да се изгубило из вида да је атентат био повод да се организује најсуровији ратни поход новијег времена, између осталог и против мале, слободарске Србије. У прилог томе иде чињеница да је три и по деценије пре Сарајевског атентата извршен атентат на аустроугарског цара Франца Јозефа. Активиста италијанске иреденте Донато Рагоза бацио је две бомбе на цара, али га је италијански суд у Удинама ослободио кривице јер је деловао из патриотских побуда. Атентат и ослобађајућа пресуда нису изазвали „казнену експедицију” против Италијана, јер за то није било политичке потребе.

Присталице данашње теорије помирења следе тактику Берлина да се Први светски рат, али и Други, који је по тој теорији произишао из Првог, прогласе трагедијама из које је Европа извукла поуке и отворила ново поглавље мира. У прилог реченом иде недавни дипломатски сукоб Лондона и Берлина.Острвски медији су оптужили владу у Берлину да је покушала да утиче на Лондон не би ли приликом обележавања стогодишњице избијања Првог светског рата одустао од помињања победника и поражених.

Стиче се утисак да би новим тумачењем историје требало ослободити најмногољуднију и економски најјачу нацију западне Европе терета кривице. Жртве ратних похода могле би, дакле, да буду проглашене – колатералном штетом, прихваћеном зарад европског помирења. Питање, ипак, остаје отворено за Србе и Србију. Може ли се по цену великог помирења заборавити геноцид који су аустроугарски војници починили над српским цивилима, палећи села, јавно вешајући цивиле дуж улица насеља? Смеју ли се заборавити патње српске војске и малолетних дечака који су са војницима прошли албанску голготу да би стасали у ослободиоце?