Све док радим, осећам се срећно

Седамдесетих година др Небојша Поповић је, као члан Борца из Бањалуке и селекције Југославије, био један од најбољих рукометаша на свету, а већ шест година један је од водећих хирурга ортопеда на чувеној клиници „Аспетар” у Катару, својеврсној медицинској репрезентацији света, а истовремено и професор на Универзитету „Вејл Корнел” у Њујорку. Добио је посебну част да 2015. на рукометном Шампионату света у Дохи буде председник Здравствене комисије која ће водити бригу о 1.300 учесника!

Рођен је 28. априла 1947. у Приједору. Медицински факултет и специјализацију из ортопедске хирургије завршио је у Београду.

Живи у Дохи (Катар). У браку је с Бранком, с којом је у љубави од студентских дана.

Како сте ушли у спорт?

Као и сви клинци у Бањалуци много времена сам проводио с лоптом у школи и на улици. У 15. години Миро Бјелић, тада играч, а касније секретар клуба, одвео ме је на први тренинг рукометаша Борца и тако је почело.

Шта је било пресудно?

Упорност. Иако нисам био оцењен као велики таленат, први сам стигао до првог тима. И то само за шест месеци упорног тренирања!

Коју улогу у тиму сте добили?

Од почетка су ми говорили да ми је место на позицији кружног нападача, што ми је посебно било драго. Јер тада је најбољи играч у клубу био Јеролим Караџа, који је играо на том месту. То место у тиму задржао сам до краја спортске каријере.

Кад сте освојили први трофеј?

Кад сам имао 20 година и то не с клубом, већ са државним тимом, на „Трофеју Југославије” у Београду. Почетак је био тежак. Припреме сам почео као 15-16. члан екипе, а завршио сам то такмичење као најбољи играч турнира на коме смо победили светске шампионе Румуне!

Чиме се посебно поносите у спорту?

Као што се историја шаха дели на ону пре и после Бобија Фишера – тако се историја модерног рукомета може поделити на период пре и после Олимпијских игара у Минхену 1972. Ми смо на том олимпијском турниру приказали толико нових начина игре да је то и данас, четири деценије касније, пример за углед. Светска федерација је нашу генерацију, тај златни састав из Минхена, прогласила за најбољи државни тим света – свих времена! По анализи Немаца пресудан је био интелектуални ниво играча, а то није било тешко доказати. Од четрнаесторице чланова наше екипе десеторица су завршила факултет. А ни мом Борцу нисам остао дужан. Били смо шампиони Европе 1976!

Кад сте учили?

За разлику од већине вршњака знао сам само за рукомет и учење, а за провод и славља није било времена. Мени је рукомет причињавао задовољство, а факултет ми је био обавеза, јер је бављење врхунским спортом био само део моје младости.

Ко вам је „бирао” факултет?

Пре свих моји родитељи, а посебно отац, који је био лекар. И животно искуство оца ми је било драгоцено при трасирању мог пута у будућност. За све што сам постигао као хирург дугујем захвалност и свим професорима, а посебно Цветку Ракићу са Ортопедске клинике на Бањици у Београду. Он је пресудно утицао на мој развој и широм ми отворио врата спортске хирургије. Његово знање, савети, критичност, а посебно љубав према послу за који сам се припремао били су драгоцени за све што сам постигао у медицини.

Где сте почели каријеру лекара?

У Бањалуци. Ту смо оформили квалитетан тим за хируршко лечење повређених спортиста. Тај медицински састав је постао водећи у Југославији. Међутим, избио је рат! Знао сам да у тој ситуацији сва хирургија постаје – ратна.

Шта сте учинили?

На срећу 1992. сам добио позив са Универзитета у Лијежу да будем у њиховој екипи. Иако сам пре доласка у Белгију урадио 5.000 операција колена, морао сам изнова да се доказујем. Још једном, као и у спорту, почетак је био тежак. Али, поучен искуством, знао сам да ћу моћи све да постигнем упорним радом. И успео сам. Током 15 година рада у Белгији изабран сам за професора на факултету, па за заменика начелника ортопедије и члана државне комисије за полагање испита из ортопедије у Бриселу. Имао сам тада утисак да сам достигао све професионалне циљеве које сам себи поставио при доласку у Белгију.

И шта се догодило?

Док сам правио планове за завршни део хируршке каријере и за нове изазове, стигла ми је 2007. понуда из Катара да радим на новој клиници „Аспетар” као експерт за хирургију колена. Прихватио сам позив. Имам све услове за врхунски рад.

Сад сте без брига?

Не баш. Хирургија је врло одговорно занимање. Увек је у питању одговорност и гаранција. Поготово кад су пацијенти врхунски спортисти света: свака операција је додатни стрес, јер ради се о врло важним личностима, а тражи се само врхунски резултат.

Чиме се још бавите?

Главни сам уредник „Аспетаровог” спортско-медицинског журнала због чега сам посебно срећан. Од скора водим пројекат о сарадњи болнице „Аспетар” с другим институцијама у свету. После наше посете Београду и делегације Србије Катару, пред потписивањем смо споразума о сарадњи између „Аспетара” и Републичког завода за спорт и медицину спорта Србије, као наше референтне установе за источну Европу. То ће омогућити младим лекарима у области медицине спорта у Србији да брже напредују. Све док радим, осећам се бескрајно срећно. Уживам у сваком тренутку живота.

-----------------------------------------------------------

Ентузијазам ме не напушта

Кад се окренете, шта видите?

Још не сводим животни биланс. Имао сам среће у животу да сам се бавио оним што сам волео. Кад сам био млад, то је био рукомет, а после тога спортска хирургија. Ентузијазам ме и даље не напушта. Радим на врхунској светској клиници, окружен младим колегама којима настојим да пренесем своје знање и искуство, као што је то некада „лебдећи изнад мене” чинио професор Ракић.