Акумулација немоћи

На улицама српских градова, а и села, све је више насиља. Силеџијство није лимитирано никаквим старосним границама, па су и основци почели да бију кога стигну: од наставника до ђака првака.

Држава показује своју немоћ пред насиљем, које је управо та немоћ изазвала. Систем едукације је пред колапсом или мртав, социјалне вредности су постављене скроз наопако. Породица је све мање уточиште и место спокоја а све чешће амбијент за регрутовање нових насилника. Пред важним темама којима се господари Србије баве, запостављен је сам живот, а насилне смрти постају обележје урбане али и руралне Србије.

Сваки експерт ће навести своје ваљане разлоге зашто нам се све то дешава, и сви су они у праву. Али, од тога нам неће бити боље. Трауматски синдром не тресе само ветеране балканских братских обрачуна. Нешто опако, видели смо, захватило је и петлиће, који повређивањем слабијих покушавају да пристигну своје узоре из историје свих српских понора.

Не само због опасне епидемије беспризорности која је већ метастаза српског друштва, нема се времена за бесконачно чекање. Дакле, да се уз гомилу „мера и поступака“ за пар деценија овде успостави друштво пристојних људи, у коме ће насиље бити заиста ексцес а не свакодневица.

Док све то траје, легитимна држава се бави сама собом. Да се не лажемо, полиција није у стању да ради свој посао, бар не може да га ради ваљано. Налази се у дефанзиви пред формулом екстремизма, коју ионако не уме (не жели?!) да решава.

А како би и могла кад се врх извршне легалне силе налази усред кризе, која није сасвим јасна ни врху државе. Још мање у срце те опасне мистерије може да допре радознали и оправдано преплашени пук. Било је на овом месту речи о нагомилавању функција, о поливалентним политичким лидерима који могу да раде више ствари. Више ствари одједном. Та акумулација јесте последица расподеле изборног или уцењивачког плена. Али ми ипак немамо генија који би могао да постигне све оно што он и његови сервилни сарадници мисле да може.

У врху српске полиције одвија се сукоб на неколико нивоа и релација. Таблоидни ставови тим поводом су категорично супротстављени: по једнима, врх полиције је уточиште мафије, подземље само по себи. По другима, управо таква навала на „најважније органе“ јесте удар на државни врх. На Вучића, пре свега, јер је он, наводно, симбол борбе против корупције.

Било би наопако за стање у полицији оптуживати део штампаних медија који су дефинисани као таблоиди. Сви они раде свој посао, неки под утицајем информација које посебним каналима стижу из полиције, а неки насупрот њој.

Пре него што било ко оптужи таблоиде да су учинили оно што иначе не могу, здраво је имати у видокругу естрадизацију државе, таблоидизацију дневне политике и недостатак мере који отуда долази. Држава није у моћи да реши насиље у спорту. Што наш фудбал сигурније иде према муљу, насилници су све живљи, хвала Богу.

Њима нико не жели да се замери, ако уопште сме. Лидери им иду на поклоњење, њихови јавни испади могу се приписати естрадном лицу државне власти.

Због тога основци немају времена да чекају свој навијачки узраст. Бију данас, одмах.

Видели смо пре неколико дана премијера Дачића који нам се јавља са обала највеће северноамеричке реке. Сања о томе да претвори Дунав у балкански Мисисипи. И већ је предузео неке кораке у том смислу.

Док се он бавио великим плавим путем, у Србији је плануло насиље адолесцената, што песницама, што мачетом – а и ногама. Вечни директор српске полиције, Милорад Вељовић јавно се посвађао са генералом Бијелићем и најавио његову смену пред камерама РТС. Али не због туча или нереда, или несигурности народа на улицама и у својим кућама. Него због личних сукоба.

Вељовић је образложио смену Бијелића, а овај као полицајац са чистом петицом, коју му је у дневник уписао лично директор, тврди да има брдо доказа против свог шефа. Али, вратио се министар са америчке турнеје и сменио генерала. Тако то иде.

Смењени полицајац се изјадао Дачићу, а новинама рекао да је премијер морао да послуша Вељовића, јер га овај „има у фиоци“.

Оно јест, Дачић вуче у својој биографији некакво коферче, а и блиске контакте са извесним Мишом који је познатији као Банана. Ако је то све из фиоке, онда ништа. Ништа што није било познато. Само што је министар полиције под фалинком: не стиже да се бави народном милицијом, чак ни да сврне у ресорно министарство.