Нисам као Кармен, није ме срамота меког срца

Јелена Влаховић (56), мецосопран, прва је дама Београдске опере у Народном позоришту. Недавно је, по одлуци Дејана Савића, управника националног театра, постављена за вршиоца дужности директора Опере. Ово привремено решење би, до краја године, требало да буде преточено у стално.

Али, наставиће да пева. Јер, она је, уз овације публике и сјајне критике, прошлог пролећа обележила 25 година рада улогом Амнерис у Вердијевој опери „Аида”.

Студирала је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, а певање је учила приватно. Професор јој је била Ђурђевка Чакаревић, примадона београдске и многих европских опера.

Живи сама у Београду.

Шта ћете, као директор, прво дамењате у раду...

Пре свега однос према представама које смо урадили и које су имале публику, а ми смо их, после два-три извођења, из непознатих разлога, ставили у „фундус”. Тако су људи остали без улога, а публика без омиљених представа као што су: „Травијата”, „Набуко”, „Бал под маскама” „Фигарова женидба”... Много је тога било. Зато планирам да неке представе вратим на сцену, па и публику у Оперу.

...а шта у свом понашању?

Остајем певач.Ова нова улога даје ми право да спроведем своје идеје у раду Опере. Не желим да будем газда већ „слуга”. Хоћу максимално да служим ансамблу Опере. Зато не смем више, као досад, из угла певача, да гледам једнострано на овај рад. Наравно, наставићу да певам, али у том распореду рада ставићу себе на последње место, у резерву.Упркос чињеници да ћу, ако не певам, имати мању плату као директор него као певач. Одлазићу само на све пробе да бих увек била спремна за излазак на сцену.

Од кад сте у Опери?

После десетак година рада с госпођом Чакаревић полагала сам 1986. аудицију у Опери Народног позоришта у Београду, улогом Мадлене у опери „Риголето” Ђузепа Вердија. Тако сам стекла статус сарадника, а тек две године касније потписала сам уговор о сталном радном односу.

Како се даље развијала каријера?

И боље него што сам очекивала. Одмах после аудиције отпевала сам неколико врло значајних улога, које ретко који почетник добија. У опери „Конзул” Ђан-Карла Менотија певала сам улогу мајке у алтернацији с Бредом Калеф, па улогу Кончаковне у опери „Кнез Игор” Александра Бородина у Центру „Сава”... И врло брзо сам ушла у први „тим” Опере.

Шта обележава ваше певање...

Казаћу оно што ми је пренето, како ме публика доживљава: воле ме као „певачицу с лепом бојом гласа, која снажне емоције преноси на публику”. То је, пре свега, моја велика искреност и максимално давање себе на сцени. Знам да имам глас посебне боје, а имам и добру технику. Јер, почела сам као алт, а дошла само до сопранских улога.

...а шта ваш живот?

Мој животни став много се не разликује од певачког, ако изузмемо технике и све остало. Имам искрену емоцију са задршком која је више одлика мог васпитања. Имам искреност и у свим односима као и искрену потребу за љубављу и према људима и према околини.

Колико сте моћни на сцени...

Веома. Упркос треми, због жеље да будем увек боља од себе са прошле представе. То се најбоље осети кад „чујем” тајац у сали, кад владам публиком. Дивно је кад се то деси.

...а колико у приватним односима?

Па, не знам. Увек се нешто преиспитујем. Али, делујем сигурно. Желим да оставим такав утисак. И успевам у томе. То знам.

Да ли некад запевате у кафани?

У кафани увек певам, али само кад нисам у првом плану. Ако се сви повуку и ја одустајем од песме. Али, кад сви певамо потпуно се опустим, па ми и душа запева.

Чиме се све бавите ван сцене?

Гајим цвеће на тераси, волим да читам, увек сам спремна за шетње и на дуге стазе. Кад имам времена одлазим код сестре и зета на сплав, на Аду Циганлију, преко пута Аде Међице. Путујем трамвајем, „седмицом”, до краја Блока 45, па чамцем стигнемо до сплава.

Која ваша емоција је најјача?

Знам да љубав све покреће. Али, поседујем и велику дозу емпатије, способности да осећам исте емоције као неко други. Тада се искрено дајем, што није увек узајамно. Али кад јесте онда је то – велики капитал у дружењу, а посебно у љубави.

Да ли имате такву љубав?

Имала сам их. Али, сад су ми то неке друге љубави које ме такође покрећу: дружење, сестринска, са децом из породице...

Како доживљавате еротику, страст?

То је много важан зачин у животу. Не мора то да буде само секс, јер то је и занос. Заносно може да се води љубав, али и да се разговара, слуша Моцарт, гледа море, конзумира храна... И кад певам морам да имам ту врсту страсти да би певање било пун погодак.

Који је ваш тип мушкарца?

У смислу, плав, црн, висок... То не. Али тип мушкарца који може да осети посебан еротски тренутак и спозна његову дубину – да. С великим Д!

Како тумачите верност?

Важна је и духовна и телесна, али могла бих телесну и да опростим. Али, духовну: лаж, охолост, цинизам, блудност – подводим под мањак разума.

Која је ваша животна филозофија?

Да ми посао буде хоби. А мој живот је управо то. Као и да ми ум, срце и тело чине апсолутну емотивну хармонију. Нисам као Кармен, није ме срамота меког срца.

Шта вас чини задовољном?

Ушла сам у животно доба кад могу да бирам шта, кад и колико да певам. Ма колико да волим професију у којој уживам она, ипак, много тражи од мене, а особа сам која све ради целим бићем.

Да ли сте верник?

Јесам. Али, не ортодоксни и не у смислу манифестације: не носим крст на ланчићу око врата. Верујем у нешто што је свеопште, што прожима цео свет. На пример: у веру, љубав и наду. Мислим да ми је то често било од помоћи.

Шта вам је важније – бити или имати?

То је назив књиге Ериха Фрома по којој је бити источна, а имати западна филозофија. Мени је суштина живота увек била у – бити.