Објављена сабрана дела Пера Слијепчевића

Међу истакнутим српским интелектуалцима XX века–Перо Слијепчевић (Самобор, код Гацка, 1888 – Београд, 1964), представља изузетну стваралачку личност која се својим делом издваја на многим пољима науке и културе. Академија наука и умјетности Републике Српске и „Свет књиге” из  Београда, објавили су Сабрана дела Пера Слијепчевића, у десет томова. Уредници су Радован Вучковић и Стево Ћосовић. У комплету су: „О немачкој књижевности и култури I–II” (Слободан Грубачић), „Огледи о српској књижевности” и „Белетристички радовии преписка” (Радован Вучковић), „Књижевно-критички радови” (Станиша Тутњевић), „О уметности и уметницима” (Слободанка Пековић), „Историјске и политичке теме” и „Друштво и култура” (Алекса Буха), „Педагошко-андрагошки радови” (Симо Нешковић), „Биографија и библиографиија Пера Слијепчевића” (Часлав Николић и Сњежана Ћирковић). Комплет од десет књига садржи 4.548 страна.

Перо Слчијепчевић је гимназију завршио у Мостару, студирао је, потом, на Филозофском факултету у Бечу, а докторат из немачке књижевности одбранио у Фрибуру, у Швајцарској 1917. године. Од 1928. до 1941. био је професор германистике на Филозофском факултету у Скопљу, а после 1945. на Филозофском факултету у Београду.

Уживао је велику углед у своме времену и, као изворни мислилац, вршио снажан утицај у многим областима интелектуалног живота. Слијепчевић је један од најбољих германиста кога је српска наука о књижевности имала. Поред главне германистичке студије о Шилеру, затим расправа о Гетеу, Хајнеу, Томасу Ману, написао је низ историјских прегледа о значајним периодима у немачкој књижевности; расправљао је о ренесанси и просветитељству, о  класици, о хуманизму... Српску мисао о књижевности Слијепчевић је двоструко унапредио. С једне стране, омогућио је поуздан продор модерних метода у бурне расправе о нашем наслеђу, а с друге увео комбиновани приступ који испитује дијалог различитих цивилизација.

Осим тога, његовом политичком, историјском и културно-просветном раду нема равног не само у тзв. омладинској генерацији пред Први светски рат, већ и уопште у српској култури. Он је и један од најзначајнијих представника Младе Босне, чију ће идеологију и политичке визије уобличити у фактичко-историјски рељеф и притом изрећи и написати најтужније и најлепше речи о јунаштву и жртви њених многих неименованих јунака.

Спајао је европску модерну мисао о уметности са етичким и патријархалним вредностима. Европска култура је представљала ред, рационалност, памет – а домаћа, блиске емоције. Синтеза једног и другог би била нова уметност, она која настаје из наше патријархалне културе која губи неодређену општост која се наслеђује из предања, а добија оштрину свесне употребе.

Перо Слијепчевић, наглашава Ћосовић, био је  пре свега просветитељ, а књижевну делатност схватао је као део општег културно-политичког и просветног рада, коме је подредио своје енциклопедијско образовање, огромну енергију и знање. О томе сведочи његово обиман опус из области педагогије и андрагогије: „О савременом васпитању народа”, „О народном просвећивању”, „Морално васпитање”, „Вредност наше патријархалне културе”… Критичар, есејист и научни радник, Перо Слијепчевић је и личност која је драматично расла са својим временом. Прави репрезентант идеала и идеја нараштаја коме је припадао. Његови портрети појединих истакнутих личности: Ристо Радуловић, Петар Кочић, Васиљ Грђић, Јован Цвијић, Владимир Гаћиновић, Томаш Масарик, Иван Мештровић, Васа Стајић, Мирко Рачки, Стеван Мокрањац… истовремено су врло садржајни и проницљиви увиди у историјске и друштвене токове тога доба.

Слијепчевић је написао раскошне есеје о српској књижевности и култури, о народој књижевности, Његошу, Алекси Шантићу, Јовану Дучићу, Милану Ракићу. Он народне песме, односно народне умотворине, сматра највишим манифестацијама српске патријархалне културе и њене духовности.

Перо Слијепчевић, закључује Стево Ћосовић, једна је од оних личности у српској култури и књижевности која је, незаслужено, остала у сенци слабијих духова. Можда су томе разлог његова урођена скромност и достојанство.Био је племените природе, толерантан, тактичан, аристократског патријархалног понашања, окренут духовним вредностима и прожет духом грађанског културног хуманизма.

З. Радисављевић