Ако се сувише приближимо, повређујемо једни друге

„На свом радном столу имам две хемијске оловке, плаву и црвену.Црвена ми служи за то да влади поручим да иде до ђавола. Дам им до знања да вуку погрешне потезе, да нацију никуд не воде. А онда ме премијер позове на пићеи пита у чему је нација погрешила и како даље. Премијер моје одговоре уважи, али их сасвим игнорише”каже Амос Оз (1939, Јерусалим), један од највећих израелских писаца и ангажованих интелектуалаца, на почетку нашег разговора овог лета у његовом стану у Тел Авиву, у сведеном и ушушканом простору претрпаном књигама између којих се угнездио и велики акваријум са рибицама.

Са двадесет година ушао је у политику а са 25 стекао књижевну славу.Захваљујући насловима „Мој Михаел”, „Црна кутија”, „Пантер у подруму”, „Прича о љубави и тами” (дело којe се сматра једним од најбољих романа 20. века и којe ће се ускоро појавити у српском преводу)и бројним другим, добио је готово сва светска књижевна признања (последња у низу је награда „Франц Кафка” која ће му бити уручена крајем октобра), а годинама је у ужем избору за Нобелову награду. Његов нови наслов „Међу пријатељима” одмах је постао бестселер у Израелу а доживљава и европску промоцију. После готово 6 деценија од своје прве прозне књиге „Кад шакали завијају”, Оз се враћа својој омиљеној теми – животу у израелском кибуцу у другој половини прошлог века.

„Кибуц је својеврсно бескласно друштво, слободна заједница људи који живе равноправно. У њему нема новца исви све деле. То је најзанимљивији експеримент 20. века”, каже Амос Оз.

Неда Валчић Лазовић са Амосом Озом 

Кажете да је то фасцинантан микрокосмос за проучавање људске природе.

Кибуц је микрокосмос људског постојања: ту су љубав, губитак, усамљеност, чежња, смрт, жеље. Сва ова осећања се сажимају у тој малој комунигдесвако о сваком зна све.

Вашиликови у кибуцу живе „међу пријатељима”. Окружени су људима, али су усамљени.

Људијесу усамљени. Ако ми у главу уперите пиштољ и затражите да вам једном речју кажем о чему су сва моја дела, одговорио бих: О породицама. О усамљеним и несрећним породицама.

Као дечак сте напустили породицу и отишли у кибуц, где сте провели тридесет година. У роману„Прича о љубави и тами”пишете и о свом животу у кибуцу.

Кад ми је било петнаест година, побунио сам се против света мог оца. Променио сам његово презиме Клауснер и узео Оз. Он је био интелектуалац, а ја сам одлучио да будем тракториста. Он је био конзервативац, а ја сам постао социјалдемократа. Он је живео у граду, а ја сам отишао у кибуц. Отац ми је био онижи човек, а ја сам одлучио да будем веома висок. То баш и нисам успео, али сам бар покушао. Отишао сам у кибуц решен да започнем нов живот. После извесног времена открио сам да се човек не може поново родити. Куд год да одете, у себи носите своје гене, детињство, увек сте бременити својим родитељима. Родитеља се не можете ослободити.

„Прича о љубави и тами” заузима посебно место у вашем животу. То је роман о детињству, о одрастању, о стварању Израела,о историји, самоћи, љубави, смрти - и веома лична књига...

Ту књигусам писао шест дугих година истално прерађивао. Највећи проблем био је како с личног животног плана прећи на јаван и историјски, а затим севратити на породичну причу. Како улазити и излазити, временски и просторно, из умадетета у ум одраслог човека.

У том роману први пут помињете смрт мајке. Имали сте шездесет година кад је објављен. Дуго вам је требало да приступите тој теми.

Дуго ми је требало јер се моја мајка убила кад ми је било дванаест година. Био сам веома љут на њу јер се убила, као да је побегла са љубавником не оставивши ни поруку. Био сам љут на оца зато што ју је изгубио. Био сам љут на самог себе јер сам мислиода сам био неваљао дечак. Зато сам своје родитеље избрисао из свог новог живота. Али с годинама, дошао је и опроштај. „Причу о љубави и тами” писао сам испуњен мешавином саосећања, хумора, знатижеље и стрпљења. У њему нема ни трунке љутње нити горчине.

Породица је и веома тајанствено место? Веома ми се допада реченица из романа: „Човека од човека деле хиљаде година таме”.

Цео живот настојимо да се приближимо једни другима, али не превише. Постанемо ли сувише блиски, онда једни друге повређујемо. А уколико се превише удаљимо, смрзнемо се од зиме. Као јежеви на снегу. Они имају бодље. Уколико се превише збију, повреде једни друге. А уколико се разиђу, смрзну се. Зато се јежеви стално примичу, али и удаљавају једни од других. То је плес који сви ми целог живота плешемо– тоје ритам људског живота.

Читајући ваша дела сазнала сам много тога и о Израелу - о менталитету, духу, о утицају историје на свакодневан живот, о разликама између старих и нових Јевреја. У „Причи о љубави и тами” као и у „Пантеру у подруму”, духовито пишетео томе да нови Јевреји морају јести много меса, пилетине и воћа како би били мишићави и довољно снажни да одбране своју земљу. Помињете и нову ‘расу’ Јевреја.

То је био сан очева и мајки оснивача Израела. Они су се надали да ће настати нова врста Јевреја - чврстих, снажних, препланулих, самоуверених - сушта супротност некадашњим Јеврејима. То се, као ни сан, не може остварити. Одговорићу и на питање које ми нисте поставили. Израел је настао из сна. Све остале земље су проистекле из историје, географије, политике, а Израел је рођен из сна. А све што настане из сна, није савршено. Једини начин да сан остане савршен, јесте да се никадне оствари.

Написали сте на стотине политичких чланака и неколико дела са том тематиком. Залажете се за постојање две државе на овом простору...

Пишем о потреби за историјским компромисом између Израела и Палестине.Сукоби између Израелаца и Палестинаца нису холивудски филм у ком учествују добри и лоши момци; то је трагедија у којој се сукобљавају они који су у праву са оним другима који су у праву. Палестинци су у Палестини јер немају другу земљу. Израелски Јевреји су у Израелу јер ни они немају другу земљу. Ово је веома мала земља и та мала кућа се мора поделити на два мања стана. Екс Југославија је у крвавом рату подељена на више мањих држава, а Чехословачка јеподељена мирним путем. То се мора десити и између Палестинаца и Јевреја. Мора постојати држава Израел поред државе Палестине,где ће људи живети у миру и коегзистенцији.

Проживели сте живот у једном историјском времену. Да ли осећате замор од историје?

Волео бих да током мог живота завлада мир. То ми је највећи сан. Уколико будем имао прилике да доживим мир између Израела и Палестине и мир на Блиском истоку, онда ћу знати да нисам узалуд живео.