Увек ће бити брачних прељуба

53. МЕСС

Специјално за Политику

Сарајево –У завршници 53. фестивала МЕСС, 6. и 7. октобра, сарајевска публика је имала задовољство и привилегију да види још неколико изузетних позоришних дела. У оквиру програма „Будући МЕСС“, у трамвају на почетку стационираном на железничкој станици, играна је врло шармантна амбијентална представа „Трамвај“, настала на основу текста Аднана Лугонића и Асје Крсмановић, у режији Сенада Алихоџића. Гледаоци су фиктивни путници у трамвају, они се мешају са другим путницима које представљају сјајно уверљиви глумци, у обличју животно веродостојних ликова. У првом делу представе се нижу свакодневне ситуације из градског превоза које трагикомично одсликавају чемер данашњег живљења на Балкану – примитивизам, неред, беспарицу, последице ратних траума. У трамвају се укрштају путеви неколико колоритних, смешно-тужних ликова, бахатог џибера који осталим путницима ваља шверцовану робу, дроњавог клошара који гњави путнике псеудофилозофским трућањем, затим једна старија, тужна и усамљена госпођа, па потрошена и измучена самохрана мајка која ринта код приватника на црно, усни хармоникаш необично ведрог духа који увесељава снуждену рају... Други део представе се одвија у покрету, возимо се по сарајевским улицама, у иронично обојеној, псеудотуристичкој тури – возач нам се обраћа преко разгласа, обавештава нас о знаменитостима Сарајева, хотелу Холидеј ин, Америчкој амбасади, Авазовом торњу итд. „Трамвај“ је изванредно допадљиво дело, посебно драгоцено због прекорачења граница конвенционалног схватања театра и имплицитног ширења свести о непрегледним могућностима нових позоришних простора.

Представа „King Size“ швајцарског редитеља Криштофа Марталера, добитника Политикине награде за режију на 42. Битефу за „Мањак простора“, донела је очаравајући, препознатљив и прилично уникатан рукопис на барокну сцену Народног позоришта Сарајево. Радња ове музичке представе, заправо концерта са поетско-филозофским рефлексијама, израженим у паузама између песама, дешава се у некаквој хотелској соби, око великог (king size) кревета. Четири глумца изводе сентименталне, слаткасте љубавне песме, о чежњи, надама и разочарењима, а оне се ваљају на сцени у гротескном обличју, суптилно апсурдно, слојевито извајано, са есенцијализованим ироничним референцама на улогу музике у данашњој популарној култури. Као Бекетови кловнови, искривљени пајаци на рингишпилу непредвидиве судбине, Марталерови глумци-певачи на јединствен начин сценски отелотворују комплексност егзистенције у савременим схизофреним друштвима, бивајући њихов успорени, високо естетизовани, критички одраз.

„Невиност“ редитеља Дијега де Брее, продукција Младинског гледалишча из Љубљане, последња представа приказана на 53. МЕСС-у, настала је према Висконтијевом филму, односно роману Габријела Данунција. Радња у чијој је основи мелодрамска прича о брачним прељубама, посесивности и злочинима, извезена је пажљиво, са важним психолошким и етичким димензијама. Де Бреа је радњу поставио необично артифицијелно, хиперформализовано и елегантно, толико да превазилази животност ликова, чинећи их механичким, пластичним фигурама. Једноставно и свечано одевени, у црно-беле тонове, убедљиви глумци играју тихо, у једном сновиђењском, хипнотичком тону. Комплетан звук је раније снимљен, извођачи говоре на плејбек. То је изузетно узбудљиво и врло потентно решење које ствара смисао ритуалности, представља знак некакве фаталности, али и вечитог понављања приче која се увек и изнова дешава: увек ће бити брачних прељуба, освета, љубоморе, злочина почињених из страсти. Допуну том конститутивном звучном плану дају минималистички клавирски тонови који продорно појачавају дубинска осећања самоће и наслућујуће претње, као и звуци који стилизовано замењују експлицитну физичку радњу (на пример, помешани звуци дахтања, крика и коњског шиштања представљају сексуални чин). „Невиност“ је један избрушени драгуљ, спектакуларно прецизно, концизно, савршено скројено остварење чија особена форма и стил у потпуности одговарају садржају, јарком портрету грађанске декаденције.

Иначе, Гран при за најбољу представу у целини на 53. МЕСС-у додељен је представи „Галеб“ Томија Јанежича и Српског народног позоришта из Новог Сада.