Отета Либија

У минулих осам дана у Либији су отета два човека и то не би завредело ни три реда у светској штампи да су то неки либијски активисти или припадници неке безбедносне службе. Узимајући у обзир учесталост отмица у Либији минуле две године, вероватно ни либијска штампа томе не би придала велики значај. Међутим, отмице либијског премијера Алија Зејдана и Абуа Анаса ел Либија, за којег Вашингтон тврди да је творац либијске подружнице Ал Каиде, изазвала је пренераженост грађана Либије, али и светске јавности којој је то скренуло пажњу на то у ком хаосу живи ова земља Магреба после свргавања Муамера ел Гадафија.

То што су амерички командоси упали на либијску територију и отели Либија изазвало је бес либијске јавности тако да су многи потоњу краткотрајну отмицу премијера повезали с тим и тумачили је као симболични одговор Американцима. Међутим, то није био одговор Ал Каиде или неке њој блиске групе, јер се премијер не би засигурно тако брзо вратио на радно место. То је само био добро изабран тренутак локалних милиција да покажу своју снагу целом свету, а премијеру укажу да му је узалудан био недавни позив међународној заједници да му помогне у успостављању реда у земљи.

Да је отмица премијера усред бела дана била политичка порука његових конкурената сведочи и то да је милицију, која је отела Зејдана, основао Нур Абушаман, председник Свеопштег националног конгреса Либије, који је либијско законодавно тело а чији први човек је сада формално и шеф државе. Зејданови конкуренти заправо му поручују да он није нити ће бити пуковник Гадафи, који је успевао да више од 40 година обузда ривалитет либијских кланова, који сваки има сопствену војску и вођу који суштински чини праву власт над припадницима свог клана.

Свестан је и Зејдан да централна власт суштински не постоји већ да су локална племена већ делимично поделила Либију на западну са центром у Триполију, источну са центром у Бенгазију и јужну у сахарском делу земље која чак не успева да потпадне под власт једне локалне скупштине, односно локалног племена.

У таквој ситуацији није ни чудно све што се сада дешава у Либији, а што је, чини се, почело да излази на површину 11. септембра 2012. године када је у нападу на амерички конзулат у Бенгазију убијен амерички амбасадор Кристофер Стивенс и још троје дипломата. Догађаји који су уследили само су и окореле противнике Гадафија натерале да по први пут зажале због промена 2011. године

Напад на италијански конзулат у јануару ове године, експлозија аутомобила бомбе која је у априлу разнела пола зграде француске амбасаде у Триполију, напад на конвој возила шефа мисија ЕУ у августу, прошлонедељни напад на руску амбасаду после којег се цела руска дипломатска мисија повукла из Либије, прекјучерашњи напад на шведски конзулат у Бенгазију…

Међутим, нису само стране дипломате на мети различитих локалних милиција. Зграда у којој је кабинет премијера била је у марту на мети тридесетак припадника локалне милиције, у јулу је у току побуне из затвора у Бенгазију побегло 1.200 затвореника, прошлог месеца је отет син либијског министра одбране, док напади на политичаре, активисте, судије и припаднике безбедносних служби су безмало свакодневни.

Осим тога, либијско оружје, које је у току сукоба 2011. опљачкано од снага које су биле лојалне Гадафију, постало је ноћна мора за све оне које се брину за мир и ред у Магребу и на Блиском истоку. Јер, то украдено оружје релативно лако завршава у Малију, у појасу Газе, на Синају, па чак и на сиријском фронту. Та безбедносна ноћна мора бива још гора када се на то дода процена једног обавештајног извора лондонског „Сандеј тајмса” који тврди да либијска влада контролише само 20 од укупно 400 депоа са наоружањем, као и да се и даље води као нестало око 3.000 ручних лансера противавионских ракета, које могу да оборе цивилне авионе, упркос напорима Запада да им уђу траг.

Упркос свему томе, Запад који се својски потрудио да свргне Гадафија сада више брине због тога што либијска влада не реагује на позиве Ал Каиде да се отимају страни радници на нафтним платформама него што се укључује у решавање политичко-безбедносног кошмара у Либији. За разлику од акције отимања Либија, Американци нису слали командосе да избаве либијског премијера, а камоли да су са Британцима и Французима видели делић своје одговорности у свему томе. Напротив, западни политичари и медији не презају од оцена да је одговорност на нејаком премијеру.

Коментатор лондонског „Фајненшел тајмса”, без икаквог осврта на улогу Велике Британије и Француске, тврди да „свет не може да излечи болести Либије” већ да „напослетку, господин Зејдан мора да преузме контролу над судбином своје земље”. Штавише, оцена да је премијер „био рад да западњачким новцем поткупи зараћене милиције пре него да користи те (новчане) подстицаје као полугу да их стави под контролу владе” делује лицемерно, јер западне силе тај новац дају само да би осигурале своје уносне послове на либијским нафтним платформама.

Међутим, и та западна рачуница засад не даје резултат јер оптимистичне процене говоре да је црпљење нафте у Либији сада само петина нивоа који је био у време Гадафија, док конкретне бројке говоре да се производња нафте са 1,4 милиона барела дневно свела на само 140.000 барела. Дакле, на десетину. Док траје рат кланова и борба за безбедност западних нафташких интереса, „обични” Либијци ћуте. Они се већ осећају да су отети. Само за њих нико не жели да плати откуп.