Гасе се колективни центри

У Србији постоји 89 колективних центара и то у централној Србији 72, а на Космету 17. Кад је 2002. године одлучено да почне затварање колективних центара било их је укупно 378 и у њима је боравило око 30.000 избеглица и расељених лица. Драгиша Дабетић, комесар за избеглице Републике Србије, каже да Високи комесаријат УН за избеглице "не признаје" колективне центре за избеглице и расељена лица на Косову и Метохији. Међутим, како каже Дабетић, колективни центри на Космету постоје и налазе се у Штрпцу, Шилову код Гњилана, у Грачаници и у северном делу Космета. Ове центре "издржава" Комесаријат за избеглице Србије.

По речима нашег саговорника, дугорочни програм за затварање колективних центара предвиђа да ће од постојећих 89 до краја наредне године већина бити затворена. Ипак, неки колективни центри ће постојати све док за њима постоји потреба.

Центри за избеглице се затварају јер су ти објекти у власништву појединих предузећа, која се убрзано приватизују. Ова предузећа стога захтевају да им се ти објекти врате. Други разлог је тај што су услови у тим центрима прилично лоши. Примера ради, у њима живе и по три генерације "на врло мало животног простора". Уосталом, ти центри су "замишљени" само као врло кратак боравак. Најважнији разлог за затварање колективних центара је чињеница да људи што дуже бораве у центрима теже се одлучују и прилагођавају нормалном животу ван центра. Неке избеглице су, подсећа наш саговорник, боравиле у колективним центрима и по 16 година!

Припреме за затварање колективних центара трају дуго. Прво се обезбеде одређена финансијска средства из донација или као кредитна средства. Онда се направе програми за обезбеђење смештаја избеглица, које одлазе из колективних центара. Кад се, напред наведено утаначи, тек онда почињу разговори са избеглицама. Предоче им се могућности, како би се они определили за одређену опцију.

Постоје програми градње кућа и станова. Затим, оне избеглице које су саме почеле градњу кућа и стигле "до прве плоче" могу да добију помоћ у виду "пакета грађевинског материјала". Вредност таквог пакета је око четири хиљаде евра. До сада је подељено 2.700 оваквих пакета. То значи да је на тај начин збринуто 2.700 породица, што у просеку износи око десет хиљада избеглица.

Европска агенција за реконструкцију је од 2004. године највећи донатор. Она је у програме за трајно решавање проблема избеглица и расељених лица уложила 24 милиона евра. Банка за развој Савета Европе реализује програм изградње 800 стамбених јединица. Банка улаже 20 милиона евра, а Влада Србије још девет милиона евра.

Влада Србије је сама, из буџета, изградила 450 кућа за избеглице. То потврђује, како каже Драгиша Дабетић, да се проблеми избеглица и расељених лица не решавају само из донација.

Преко Комесаријата за избеглице Србије откупљена су 264 сеоска имања са кућама које вреде око шест хиљада евра. Уз кућу и окућницу избеглице, односно расељена лица добију и по хиљаду или две хиљаде евра за набавку пољопривредне механизације и за набавку семена и вештачког ђубрива... Овај програм откупа сеоских имања, тек је почео и за њега постоји велико интересовање. Избеглице и расељена лица имају прилику да разгледају куће које су на продају и кад се определе, онда се оне откупљују. Нормално је да се избеглице опредељују за куће које нису далеко од школе у које могу да иду њихова деца.

Од времена кад су колоне избеглица хрлиле у Србију, основни проблем је био да се оне некако сместе и да се збрину. Онда је дошао "расељенички удар" са Космета у јуну 1999. године. Затим су се полако стабилизовале прилике. У БиХ и Хрватску се вратио знатан број избеглица. Преостале избеглице које су одлучиле да се интегришу у локалну средину (на шта имају право) треба трајно да реше свој проблем. Једна од могућности је откуп објеката које су избеглице добиле на коришћење. Откуп се обавља по цени која је мања од тржишне. Та цена се одређује на основу пореза који се плаћа на имовину за откуп. Затим, избеглице могу да узму кредит за градњу кућа и станова. Тај кредит се даје на 20 година, уз грејс период од пет година. Зна се да избеглице које станују у приватном смештају месечно плаћају кирију у износу, у просеку, од 170 до 180 евра. Толика се одреди и рата за отплату кредита за стан или кућу. И тако, избеглице или расељена лица знају да ће имати кров над главом чији су они власници. То значи да и избеглице имају перспективу у којој ће живети као и сав други свет.