Безобразлук

Министарство привреде Србије саопштило је јуче да ниједно предузеће неће добити финансијску помоћ државе док не доставе све тражене податке за „личну карту”. „Министарство сматра неодговорним понашање менаџмената у великом броју предузећа, посебно оних који свакодневно траже финансијску помоћ државе, а која ни за месец и по нису доставила податке за потпуне ’личне карте' својих предузећа”, истиче се у саопштењу које јуче пренео Танјуг.

Људима свиклим на свакојаке смицалице у капитализму наших боја и обичаја овај изнуђени потез новог министра (није му још прошло сто дана од постављења), оставља без сваке сумње отужан укус у устима. Да ли је могуће да ресорни министар привреде треба да посегне готово за уценом да би „размажене” и политички привилеговане директоре безмало пропалих фирми натерао да му доставе најважније пословне податке – обавезе, потраживања, купци, добављачи...?

Изгледа не само да је могуће, него да је и неминовност данашње српске економије. Рећи – браво министре, где си био раније – било би одвећ удворичко, али се опет намеће готово наивно питање: да ли је могуће да у овој земљи тек напупелог капитализма уопште не постоје правила по којима ће се владати државне фирме према својој држави без које ни месец дана не би могле да опстану?

Изгледа, по други пут, да је могуће. И не само да је могуће, него су у позицији да се оглушују на готово безазлене захтеве те исте државе без које не могу да живе – неће да јој доставе туце података о свом неславном пословном билансу. Због чега?

Па да их, колико сутра, понуди некоме ко је још заинтересован за „труле јабуке”. Зреле и мирисне су, како је једном рекао проф. др Миодраг Зец, лако и брзо продате. Шта са овим „натрулим” које нико неће? Био би грех рећи да су у том стању само зато што их воде и њима управљају лоши менаџери, људи политике и партија на власти. Има ту и, што би рекли људи из бившег система, „објективних околности”, али да неко, ма ко био и с које стране долазио, не попуни упитник о стању своје фирме, а при том пружи руку не би ли добио помоћ од државе – е то већ спада у врхунски безобразлук.

Било би веома пожељно да се истражи који је прави повод за такву врсту опструкције и зашто директори јавних предузећа, у којима ради чак стотинак хиљада радника, намерно забадају трн у здраву ногу инатећи се са мајком државом око најбезазленије ствари – колика су им дуговања, потраживања, купци, добављачи…

Или је, можда, по среди нешто сасвим друго што се, за сада, иза брда не наслућује. Једно је, међутим, сасвим извесно – у овој земљи у којој се не зна ни ко све треба да попуни те упитнике, ништа није чудно, па ни то да тражим паре инатећи се с оним кога морам да молим.