Југа

Живимо у епохи када се живи све брже и брже, као на покретној траци. Али, што брже трчимо, циљ је све даљи. И, на крају тог пута, не назире се светла будућност. Ваљда се зато све чешће окрећемо уназад. Али џаба кривимо вратове, јер у револуцији која тече, нема те временске машине која ће нас вратити у рикверц.

Мислимо ли ми то све чешће на Југославију? Ако се сложимо да су од југоносталгичара гора сорта само антијугословени, да ли вас неколико догађаја који се временски поклапају, попут пласмана фудбалера Босне и Херцеговине на Светско првенство у Бразилу, обележавање шестогодишњице смрти Тошета Проеског и дневни извештаји конзилијума лекара о здравственом стању Јованке Броз, сврставају у ову прву, чак и на последњем попису српском, потпуно маргиналну групу? Ваљда је Југословена тек нешто мање од витезова џедаја и Ескима. Подразумева се, не верујемо више ни у шта, а камоли у времеплов.

Али много њих је, а знам их, бусају се у српске груди, кришом пустило сузу, када је гледало како аутсајдери Босанци падају у фудбалско-национални транс, а њихов телевизијски коментатор, ваљда мешавина Милојка Пантића, Младена Делића и Џерија Спрингера, урла у микрофон... Мора да је и Миле Додик, а такав је, душа од човека, искрено желео да Босна оде што даље од Бањалуке. Па макар и у Бразил. 

Одавно сам присталица инфантилне тезе да се СФРЈ заправо никада не би ни распала да је она чувена репрезентација Југославије победила Аргентину у митском четвртфиналу Светског првенства. На тој утакмици, а била је 1990. година, Југославија је надиграла светског првака и Марадону. Играли смо у тој проклетој Фиренци без Рефика Шабанаџовића, јер је међународна заједница већ дубоко уплела прсте у распад старе Југе, па је Рефик зарадио црвени картон само зато што је два пута мрко погледао Дијега Арманда.

Тада је Сафет Папе Сушић, већ одавно спреман за пензију, био стуб екипе, јер је тако хтео само један човек – Сарајлија по рођењу, Хрват по крвним зрнцима, Југословен по опредељењу и геније фудбала Ивица Осим. Никада Осим није преболео распад земље, па је отишао у Јапан, што даље, да нас више не гледа. Као што је знао зашто је Папе велики, ваљда је знао и шта нас чека.

Можда зато навијамо за Босну. Вероватно зато, када се сетимо Тошета Проеског, помислимо да је одувек био један од нас. Због тога, док држимо палчеве Јованки да победи, као на Сутјесци, добијамо те тугаљиве и забрањене нападе сећања, које политичке и интелектуалне елите исмевају. 

Наравно да би се Југа распала и да је Дејо Савићевић дао Аргентини гол са пет метара, у продужетку. И наравно да та стара земља више никада неће оживети. Али је наша дужност да се с времена на време сетимо, не због тога што смо емотивно лабилни на ову промену времена, већ зато што је лековито веровати у бајке.